Opštinske novine

Стр. 826 ^ на такозване сталне одборе у смислу § 95 веће може пренети право одлучивања по пословима који нису законом од тога изречно изузети. Независну територијалну деконцентрацију немамо, могућност постојања или образовања посебних делова града са сопственим локалним одлучујућим и извршним органима као носиоцима чисто локалних интерееа, као што их имамо у Закону о општинама, закон о градским општинама није предвидео. У страном законодавству има случајева, да је ова врста деконцентрације градске управе створена тек у новије време, и то као допуна већ постојећих окраја-одељака, или као њихова алтернатива. Наиме, искуство је показало, да се равномерно интензиван рад на остваривању разних месних интереса у границама града образовањем окрајних надлештава не може постићи у довољној мери, јер је управа окраја поверена бирократији, док се успешна делатност самоуправе првенствено зависна на почасној служби. У већим градовима почасна служба у опште нема онај значај који би требала да има, прво, што је осећај завичајности у коме почасна служба има свој корен у толико слабији уколико је град већи, а друго што је бирократија баца у заселак. Број расположивих почасних места у великим градовима незнатан је у упоређењу са бројем службеничких места. Да би се почасна служба помножила а и појачала, установљавају се посебни делови града као територијалне корпорације са општим делокругом. Посебни део града има свој одбор, налик градском већу, свог старешину налик претседнику градске општине и своје надлештво по угледу на Градско -поглаварство. Образовање таквих делова града није обавезно. Да би се избегла свака штетна шематизација, одлучивање о томе је додељено у надлежност самог града. Наш закон није ишао тако далеко. Сматрало се, да се цепањем градске општине на посебне делове са пуним самоуправним делокругом сувише слабе њене животне снаге: осећај припадности граду као целини, пробуђен интерес за заједничке потребе, солидарност у настојању да се тековине сачувају и множе. Моје мишљење је, да бојазан није била потпуно оправдана. Нарочито у градовима који су повећани припајањем целих околних општина, могућност постојања локалне самоуправе била би добро дошла. Поред свих централистичких тежњи града, у оваквим припојеним општинама обично још дуго живи и дела осећај уже завичајности — једно добро које се у комуналном животу никада не сме остављати неискоришћено. Познато је, да су у погледу обима на наложеног делокруга сви претпројекти и пројекти Закона о градским општинама предвиђају градске општине као опште управне власти првога степена, и то по угледу на по-

—^ К Р. О Г Р А Д С К Н НОВИНЕ стојеће такве градове у Словеначкој, Хрватској и Славонији, Босни и' Херцеговини и Војводини. Тек у последњем моменту пројекат је прерађен и Народно представништво је примило тип града како је данас узакоњен, тј. са ограниченом надлежношћу по пословима опште управе. Разлози за пројектовано — а не и прихваћено уређење градова по угледу на такозване аутономне, статутарне и слободне градове, градове са уређеним магистратом или сенатом, били су економске, управно-техничке и лолитичке природе. Материјално, послови градског самоуправног делокруга не разликују се од општеуправних послова среског начелника. Оба делокруга значе концентрацију послова, и то послова из свих струка и грана јавне управе. Разлика је само у томе, што се самоуправни послови врше самостално, тј. без упутстава са стране државних власти, док срески начелник у вршењу своје надлежности није самосталан. Последица тога је, да град мора имати чиновништво са истим квалификацијама као и срески начелник, сразмерно исти број чиновника, надлештво устројено по угледу на среско начелство и т. д. Не дати граду општу управну власт првога степена, значило би за исто територијално подручје стварати две власти, два чиновничка апарата, и то за послове који се материјално међусобно не разликују. Уосталом, вршење власти опште управе првог степена са стране градова нигде се није осећало као терет који је градовима наложен без компензације. Као што је већ речено, трошкови сразмерно нису велики, јер се послови врше у истој режији, па чак и овај минимум трошкова граду се враћа на један или други начин. У Војводини је постојао закон о сталним потацијама градовима који врше опште управну власт првога степена; понегде држава је субвенционисала пензијске фондове градских службеника, и друго. Данас, кад то више није могуће, компензација се налази бар у оној користи која се постизава сваком децентрализацијом државне управе: у индивидуализовању управе, у сузбијању бирократизма, у штедљивијем господарењу и томе слично. Други разлог, зашто је постојала намера да се уведе тип града са општом управном влашћу првога степена, био је тај што на подручју нема подеснијег вршиоца послова опште управе но што ' је сам град. Општу управу првога степена у земљи врше срески начелници, а полицијске послове, као једну нарочиту функцију опште управе, врше државне месне полицијске власти. Ако се општа управна власт првога степена не поверн граду, она се мора дати среском начелнику који је, и поред најбоље воље, не може вршити успешно. Управна подручја првог степена, састављена из градске општине и сео-