Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 19

свете што већу пажњу, јер је проценат неписменог становништва још несразмерно велик. Зато брисање расхода за ове сврхе нема своје оправдање, а нарочито када се то врши у градовима оних бановина где је чак и основна писменост још на врло ниском ступњу (на пр. у Вардарској бановини, где има градова са 70% неписмених грађана, ипак су смањени расходи Вардарских градова за просвету Од 10, 732.624 дин. (18.76% од свих расхода) из 1932 г. на 4,013.983 дин. (9.02% од свих расхода) у 1933 г. У истој сразмери смањени су ти расходи и у градовима Врбаске и Дравске бановине, а повишени у градовима Моравске и Зетске бановине. V — Поратно нерационално задужизање, најчешће краткорочним зајмовима под скупим и шајлочким условима, што је Београд на пр. највише искусио, довело је многе наше градске општине до једне скоро неподношљиве финансиске ситуације, јер има градских општина које преко 40% својих прихода дају на ануитете, отплате и камате. Београдска општина је, на пр. у 1932 г. дала на име ануитета 36.57% (114,362.712 динара) од свих својих расхода, а висина дужне суме смањила се једва са 50,000.000 дин. (1932 г. Београдска општина дуговала је на име зајмова дин. 599,496.712.34, а 1933 г. та се сума спушта на 549,289.820.09 дин.!). Све остало појела је камата. Градови Врбаске бановине (нарочито Бања Лука) такође дају велики део својих прихода на ануитете и камате! Тај проценат код њих износи 32.93% од свих расхода! Градови Моравске бановине дају за отплату зајмова и камате 25.12%, Приморске 19.56%, Дравске 16.96%, Зетске 13.39%, а најмање дају градови Дунавске бановине (6.88%), Дринске (7.50%) и Савске (9.76%). Ми нисмо противници дугорочних и инвестиционих зајмова. На против. Одавно ми подвлачимо да су градске општине утолико више дорасле својим културним и социјалним задацима уколико су еластичније и способније да користе дугорочне инвестиционе зајмове.* Међутим, ни наше велике градске муниципије, а камоли мале градске општине, нису умеле да -схвате улогу дугорочних инвестиционих зајмова у комуналној политици, па, према томе, нису могли ни да их користе. Дугорочним инвестиционим зајмовима учествовало би у подели терета од учињених инвестиција (изградње града, калдрмисање, водовода, канализације, подизање школа и т. д.) више генерација, што је једино правично, јер су лодигнуте комуналне и јавне установе општа добра и благодети намењене свима Тенерацијама, а не само онима које су их подигле. Шта више, принцип апсолутне правичности налаже, да се радна генераци.ја, самим тим што је стварала за потомке, мање опте-

*) Види о томе нашу студију, објављену у часопису „Б. О. Н.", за 1931 год.

рећује од наследника.... Код нас, међутим, у пракси се ради сасвим супротно! Пре свега, здравих дугорочних инвестиционих зајмова код наших градова било је мало. Већина је краткорочна, скупа, нездрава у односу на каматну стопу и остале услове под којима су ти зајмови закључени. Према једном нашем проучавању из 1932 г., на преко 80% од свих нових задужења наших општина, плаћа се интересна стопа од 10—12% а само 13% задужења имала су интересну стопу до 8 %! Поред страшног факта, да има општина које су на узете зајмове плаћале по 20 и 20% годишње камате, постоји и други вид зеленаштва над нашим комуналним финансијама, који је куд и камо опаснији: многе су наше градске општине, поред великих интереса и камата, уступале својим зајмодавцима, под најнеповољнијим условима, експлоатацију својих привредних предузећа, као електричног осветлења,**) трамваја, водовода, па чак и убирање прихода трошарине и других градских дажбина и т. д. Треба само прелистати многе од тих уговора, па видети да су често наше градске општине биле горе жртве него што то и најлуђа фантазија може да замисли Зато, и ако ануитети у многим градовима односе трећину буџета, ипак су наше градске општине по висини суме својих дуговања релативно врло мало задужене. Почетком 1934 год. та је сума за све градове износила нешто преко 1.569,000.000 динара или око 900 дин. од једног градског становника! Ваљда се због комуналне заосталости већине наших самоуправних тела и догађа, да се кредитна способност њихова манифестовала досада у овако слабој мери и у овако пасивној форми, да она у сравњењу са задужењем западних градских општина претставља уистини један патријархалан појав!.... Али, најстрашнији је факат то, да гро тога дуговања чине краткорочни скупи зајмови, а још страшнији, да т. зв. „висећи зајмови" односе преко динара 786.349.570, односно више од половине целокупног дуговања наших градова! Притом, ти висећи, нерегулисани зајмови градских општина, све више расту у односу на фундиране и дугорочне зајмове. Они су на пр. само на подручју градова Управе Београда порасли у 1933 год. према 1932 год. са сумом од преко 105,000.000 динара. Док преко 70—80% свих комуналних зајмова чине ти нерегулисани висећи зајмови у градовима Дунавске и Савске бановине и градова Управе града Београда, дотле су преко 90% од свих комуналних зајмова регулисани и фундирани у градовима Словеначке (Дравске), Моравске, Дунавске и Вардарске бановине.

**) Доста је прочитати само поштену и искрену брошуру арх. Јосифа Михаиловића, претседника града Скопља о покушајим1а! страног капитала да отме електрификацију Скопља, па видетк са каквим шакалским бесом јуриша зеленашки капитал на општа комунална добра, као што су градске електрич1не централе итд.