Opštinske novine

9»

Уметничка хронића: Тодор Манојловић, ћшижебник Колективна излоЉба Леона Коена

16. о. м. отворена је у Уметничком павиљону са свечаним пијететом колективна изложба пок. Леона Коена чије је дело том приликом први пут изнесено у својој целини пред јавност. Дело које привлачи својим сугестивним особеним обележјем и многоструким врло знатним уметничким мвалитетима, а коме уз то тужна, трагична судбина његовог недавно преминулог творца даје данас још и један дубљи, интимнији човечански интерес. Леон Коен био је последњи романтичар нашег сликарства; један сликар који је, страстан, мисаон, патетичан и занесен, продужио некако — па и завршио — линију једног Новака Радонића, Ђуре Јакши■ћа и Ђорђа Крстића, и пренео тако још и у овај наш век (он је радио све до 1912) нешто од оног романтизма, оног монументалног, историјског и визионарског сликарства пгто су га у деветнаестом столећу креирали, поставили један Делак'роа, један Ханс фон Марес и Арнолд Беклин, па и Франц фон Штук и остали минхенски епигони. Био је минхенски ђак који је тамо, на баварском Монмартру, изучио занат, стекао своју технику и уопште целу своју уметничку идеологију, — крај оних сликара које смо горе навели као Коенове узоре и учитеље, треба споменути, свакако, још и Самбергера чији се утицај осећа нарочито у његовом аутопортреу — али његова страснија јужњачка, источњачка природа, његов немирни, егзалтирани темперамент пропламтео је, па и растрзао, поцепао је у многоме, чудно, бизарно, целу ту академску дисциплину и технику, и од солидне и помало шупље минхенске „Хисториен-малереј" постало је код Коена нешто ново: неки тамно-блештави колористички пожар, нека рас-

кошна и трагична узбурканост, неко грчевито, кошмарско визионарство. Наравно да усред те грозничаве захукталости често помало страда форма, цртеж, моделација, једном речју: чисто сликарски, уметнички момент, исто као што и у самим сижеима, садржајним: и идејним мотивима уметника, а нарочито у њиховом схватању и сликарском предочавању има понегде и извесне наивности; у Коену је песник, фантаста био, стварно, јачи него сликар који услед тога није био увек у стању да држи иорак са оним првим у његовим високопарним старозаветским, дантеовским и другим легендарним и историјским полетима. Ипам, и крај таквих неизједначености и дисонанција, има у тим чудним романтичарским платнима Леона Коена неког замаха и неке присне уметничке и човечанске убедљивости који делују неодољиво, и не узимајући још ту у обзир њихову дубоку колористичку чар. Велики табло „Јосифов сан", мајсторсиа сцена „Ђурђе Бранковић са ослепљеним синовима" или оне занимљиве и толико поучне варијанте „Хароновог чуна" и „Ахасвера" јесу веома озбиљне сликареке реализације чији интерес и вредност одиста нису само у њиховом предмету. Леон Коен је претставник једне минуле сликарске епохе коју је он продужио такорећи преко њене стварне границе и завршио једном .величанственомЗ и трагичном апотеозом. Њему и њетовом делу припада услед тога једно засебно поглавље у историји нашег савременог сликарстка. Г . Душан Николајевић је, при отварању изложбе, у једном веома топлом и надахнутом предавању, речито указао на те чињенице изложивши у снажним и живописним потезима живот и уметност пок. Коена.

Предавање г. Николајевића о Коену

Агб 1оп§а, уИа ђгеујз Леон Коен је поникао у старој Јеврејској мали крај величанственог и резигнираног Дунава. Од старих мудраца Хераклит је сав живот космоса симболизовао у вечном течењу: панта реи. Од модерних филозофа Бергсон је видео да је свет једна река без извора и без увора. Ни једна вода, можда, као Дунав, у толикој мери не потврђује Хераклитову и Бергсонову реч. Улива Дунав гледаоцу мир и вечност и разумљиво је што је наш књижевни бег, наш књижевни војвода Јова Илијћ с палилулског доксата сатима оком тонуо у ток мирне, широке, свештене реке наше. У њеним дубинама. почивају безбројне галије. И оне које су се давно потопиле, и оне које ће се у удаљеној неизвесности потопити. Све тече, све пролази, и, што дуже

гледаш у Дунав, будућност је све више прошлост, Постоји само вечност. Само она, божанска. Не може да одвоји ока својега Јова Илијћа од плаве реке, која је бродила и пре створења света и која ће се лити и после смака света. Син Јове Илијћа, Војислав, био је такође, опчињен Дунавом. Леон Коен је налазио сликарске мотиве у поезији нашег најбољег лиричара, коме суђаје над колевком прорекоше да ће своју душу утопити у меланхоличну резигнацију дунавских вода. И тај Војислав, воји у једној песми радосно посматра доплов галија с далеког неког понта, својим елегичним стихом хваташе мир и ширину Дунава. Уз тај Дунав припила се Јеврејска мала. Прогнани из Шпаније, земље где се у име науке о љубави мрзило до истреб-