Opštinske novine
2
београдске новине
Стр, 75
сеља али им, сем лепих реич, не може нити ће скоро моћи за искупљивање своје обавезе да да ни најмању суму. Села чине саставни део града али их строга трошаринска баријера непрекидно опомиње да је то сама на папиру и да њихово привидно ослобођење од трошарине на терет градског становништва није ништа друго него опет њихово оптерећивање као произвођача. Хтело се спречити самовласно изнуђивање празних комплекса а исапло је да се баш та нездрава тенденца потенцирала итд. итд. На крају нека нам и једно поређење са градовима и старога и новога света покаже, да ли је и са колико оправдања ово проширење атара извршено у корист боље будућности наше престонице. Ми 'ћемо у следећој табели показати колике су површине атара појединих градова, колики број становника је насељен на тим површинама као и колика је насељеност по хектару атара тих градова:
ГРАД
Површина у км 2
Становника Насељеност по хект.
Београд (1929)
85,85
241.542
28,3
Београд (1934)
452Д1
298.358
6,6
Сиднеј
479
1.101.190
23
Штокхолм
132
479 000
36
Вашиегтое
181
540.000
29,8
Сан-Франциско
109
576 000
51,8
Берлин (град)
220
3,000.000
136,5
„ (окол.)
900
4,2о6.000
47
Будимпешта
194
1,004.000
51 ,8
Москва
450
2,781.3и0
61,8
Петроград
294,2
2,415.000
82,3
Њујорк (град)
775
5,970.000
77
„ (окол)
930
9,350.000
100,5
Беч
278
1,875.000
87,5
Варшава
121
1,178.210
97,5
Ливерпул
86
850.000
99
Мадрид
67
817.080
122
Лион
44,4
570 000
127
Пекинг
63
1,181.000
187,5
Токио
81,2
2,218 000
273
Лондон
302,9
8,645.000
285
Париз
70
2,871.429
368,1
Калкута
21
907.851
432
Праг (шири)
171,9
676.000
40
Вредно је указати на чињеницу да Берлин на два пута већем атару показује десет пута већи број становника а да Париз на шест пута мањој територији има исто тако десет пута већи број становника него Београд. Још је упадљивије поређење са специфичном насељеношћу градова, која нам показује да су, на пример, Лондон 43 пута, Париз 55, а Калкута 66 пута
насељенији од Београда. Ако статистика уопште треба и може нечему да нас поучи онда, у најмању руку, морамо да увидимо да се, у овоме поређењу, Београд са својом миниатурном насељеношћу и својом недовољно озбиљном просторном величином показује заиста као град који није умео да доведе у сагласност ни ове две основне каузалне чињенице: величину атара и број становника. Међутим, сасвим другојаче стоји ствар са проширењем Београда према Земуну. Проширење атара на Земун са Бежанијом оправдано је са свога специјалнога положаја и специјалних услова које ова два насеља пружају Београду за његово будуће изграђивање и снабдевање. Присаједињење Земуна је уосталом, и наша давнашња историјска мисао, која поред логичности у техничко-урбанистичком смислу оваплођује и наше родољубље и наш национални понос. Разумљива је и корекција према с. Жаркову и то у корист проширења жарковачког атара на она] појас који лежи између пута и жељезничке пруге и на коме се данас налази око 28 домова, који престављају сталан извор спорова приватно-правног карактера. Са поновним искључивањем појединих села (сем Зеглуна са Бежанијом) површина атара Београда сведена би била од 452,11 на 187,96 км 2 а број становника од 298358 на 273.000 плус прирашћај од 1931 године. Специфична насељеност његова попела би се од 6,6 на 14,5 становника по хектару, па би тако Београд и на даље остао један од најмање насељених градова на свету. Према Паризу показивао би 11 пута мањи број становника на 2 и по пута већој површини атара а имао би на приближно истој п)овршини 3,7 пута мање становника од Будимпеште! Додуше, не може се не признати да би решење питања уређења Београда како је оно ваљда замишено амандманом од марта 1934 год. било са овог становишта готово идеално. Широке ваздупше комуникације; сваки најмањи буржоа има своју кућицу — малу али своју — око куће баштицу за цвеће, за поврће за воће. Ту је и саз конфор који може да пружи савремена техника. Дистанција уништена најмодернијим саобраћајним срествима, једном речи максимум удобности која се може имати данас, на земљи, Али, која је то људска заједница данас која би могла дати себи овакво луксузно урбанистичко решење? То нису могле постићи ни престонице далеко богатијих народа него што смо ми, а да и не питамо да ли би такво решење могло уопште одржати критику са других гледишта не мање важних и битних кад је у питању живот у једном многољудском а притом по превасходству трговачком и чиновничком граду као што је Беогоад.