Opštinske novine

Стр. 158

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

која са државне тачке гледишта мора да издржи оштру критику. Пруга за Бања-Луку, која је била предвиђена да иде правцем уз Саву (Београд—Обреновац—Шабац и т. д.) доведена је на правац Београд—Рилаш—Лазаревац тако да у случају пресека пруге (од стране непријатеља рецимо) код Рипња и Ниш и Бањалука су једним ударцем отсечени од Београда. Променом људи у Министарству саобраћаја, променила су се и схватања и родио се и трећи план Београдског железничког чвора. Све старо је одбачено; само старе направљене грешке нису одбачене. Материјална грешка — изведен на незгодном месту Панчевачки мост — није се могла одбацити јер мост стаје неких 400 милиона динара, а тактичка грешка — да се иитање чвора решава без сагласности са Београдском општином, и без паралелног решавања Генералног плана за Београд, није се знала уклонити. Како су саобраћајне потребе Београда императивно захтевале чак и прво могуће решење чвора, Министарство саобраћаја је било принуђено да ствар реши и спроведе у дело. Чвор је, дакле, морао бити решен и решен је. Београд и његов регулациони план су стављени пред свршени чин. Министарство чак захтева да сходно § 4 тачка 5 Грађевинског закона, Општина саобрази свој регулациони план овом плану железничког чвора. Само што по Грађевинском закону од 1931 год. § 1. вели: „Уређење градова... подизање свих врста грађевина . . вртииће се по овом Закону. даље § 2. објашњава: „Под грађевином у смислу овог Закона разумеју се: . . . железнице, . ." '§ 4 тачка 5 каже: „Регулациони план одређује према месним приликама: . . правце и потребно земљиште за железнички саобраћај." а § 7 тачка 2 одређује: „Градови и варошице, који имају регулаиоцне планове, дужни су исти саобразити овом Закону... у року од 2 године. Док §§ 8 и 9 'говоре да Регулациони планови пре но што се одобре морају бити изложени јавном увиду, да би заинтересовани (грађани, народ), могли дати своје приговоре, чију умесност цени Градско поглаварство. Један регулациони план дакле, може добити своју правну силу, тек пошто предходно буде изложен критици грађана, и, разуме се, пошто га накнадно одобре надлежне власти. Како је онда могуће наметати Општини једно решење чвора, као готов чин, који претходно није прошао кроз законске форме, односно који није издржао критику дозвољену Законом? Или могуће Минист. саобраћаја мисли да ту нема шта за критиковање, односно да су §§ Закона само једна формалност. Регулационе

планове заједно са нанетим, планом чвора, Градско поглаварство ће изложити јавну увиду, рокови ће проћи и нико неће ништа критиковати. Ако и критикује, лако ће бити разуверити га да није у праву т. ј. лако ће се донети одлука да се „приговори не могу усвојити". Али Градско поглаварство не мора да одбаци приговоре. Може чак и да се сложи са најумеснијим. Ако најумеснији приговор убеди Градско поглаварство да план чвора није добар — шта онда? Не може се тражити од Градског поглаварства да оно слепо заступа план чвора кад оно није на њему сарађивало, па је за то могућно да Градско поглаварство прихвати који приговор као врло умесан. Рећи ће неко то је буквално тумачење закона, пракса и опортунитет казују да Министар ство саобраћаја треба и мора да решава железнички чвор у Београду. Ставимо се за моменат на страну Министарство саобраћаја и будимо његов адвокат. Стручност Мин. саобраћаја у решавању техничких проблема железница нико не може да спори, нити сме да спори. Исто тако ни његово старање за Београд. Видевши да је Беорагдска општина сама покварила свој рођени Генерални план и да је питање железничког чвора .оставила стално отворено, Министарство саобраћаја није могло да седи скрштених руку и да чека да Београдска Општина реши жел. чвор за Београд. Саобраћајне, државне потребе и међународне обавезе тражиле су његово решење. И Министарство је рекло: кад нећете ви — ми морамо, и то морамо радити и урадити. Односно урадили смо већ, верујте кажо смо најбоље знали и умели, молимо вас само уредите ви још и регулациони план око чвора и Београд ће много добити! Министарство саобраћаја сматра да је овим своијм радом доста припомогло и допринело Београдској општини и самом Београду. У сваком случају „поможено" је Генералном плану јер сад има једну бригу мање, — железнички чвор за Београд је решен! Међутим, ако посматрамо ствар са друге страие, а нарочито ако примимо решење чвора као готову;ствар и ћрокритикујемо га са чисто урбанистичке стране по Београд, видећемо да је та добронамерност Министарства саобраћаја у многоме промашила своје лепе циљеве и намере. I Министарство саобраћаја није требало и није смело да ради план железничког чвора за Београд без суделовања на сарађизању његовом и претставника Београдске општине. То што се, са правом у осталом, напомиње, да се Београдска општина слабо интересовала за железнички чвор и да је чак сама први чвор по Генералном плану занемарила, то још не значи да се Општина треба да изузме за у-