Opštinske novine

4

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 443

Једино у случају да је Статутом изрично опредељено врем(е, или рок у коме се одлука о признању више категорије може донети, па се ипак виша категорија призна службенику после тога времена и рока, имало би се, при таквој ситуацији сматрати, да је таквим признањем више категорије учињена грешка, која проузрокује ништавост решења по изричној одредби Статута, по којој је превођење у вишу категорију у означеном времзну изрично забрањено. Али такве временске ограничености у Статуту нема. Са изнетих разлога, кад није постојао услов из тач. 3 § 135 3. у. п,, онда Министар унутрашњих послова, као надзорна власт није моаго на основу овог законског прописа оглашавати ништавом поменуту правноснажну одлуку Суда општине града Београда, па се зато и оспорено решење бр. 13/35 има поништити на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима." Ако резимирамо разлоге изнете у овој пресуди, видимо да Државни савет своју пресуду заснива на констатацији, према којој Општински суд није био везан роком за доношење одлуке о признању категорије неком службенику, тако да је он то могао учинити и после доношења правноснажне одлуке о превођењу. Међутим, ова је констатација у супротности са одредбама Статута Општине града Београда. Одредба чл. 6*7, на који се Савет позива и на коме заснива своју пресуду, налази се у прелазним наређењима Статута општине града Београда. Ова пак наређења односе се искључиво на превођење градских службеника. У њима се пре свега нормира, да се сви службеници са даном ступања на снагу Статута стављају на расположење, а затим се прописује надлежност и поступак за доношење одлука. Сам пак чл. 67 искључиво прописује начин превођења и нормира да се нико не може превести у категорију за коју нема школску спрему, ако суд претхо&но не донесе решење да му се признаје виша категорија. Све ово и сувише јасно говори да се моменат признавања више категорије везује искључиво за моменат превођења, тако да није било потребно у чл. 67 за доношење такве одлуке прописивати још и један посебан рок. Друго би питање било, да одлука о превођењу у конкретном случају уопште није донесена из ма којих разлога. У том случају, пошто је рок за доношење одлуке о превођењу није прописан, могао би суд; пре доношења такве одлуке донети специјалну одлуку за признање више категорије Која би се при превођењу имала узети у обзир. Али када је превођење дефинитивно извршено, Општински суд нема више по Статуту могућности да такву одлуку

донесе, јер његова одлука о томе треба да претходи одлуци о превођењу. Осим овога када је једном одлука о превођењу донешена, одредбе које говојре о овоме престале су важити, као консумиране, за тај случај. Али, није ово једини недостатак у констатацији Државног савета. Решење Општинског суда из 1932 године садржи унајтдређење односног чиновника од архивара VIII пол. класе (чиновника III категорије) за шефа отсека III пол. класе (II категорије). Ово решење у Саветској пресуди посматра сз као одлука о признању категорије односном службенику за коју он нема школску спрему. Такво посматрање несумњиво је противно Статуту. Превођење службеника на звања и положаје по новом статуту поверено је специјалној комисији, а Општински суд овлашћен је статутом само да у другом степену размаггра њене одлуке по поднетим жалбама. Ако је неко од службеника желео да се користи могућношћу да му се призна виша категорија за коЈу нема спрему, он је морао да издејствује одлуку Општинског суда о томе и да је поднесе комисији, која би тек на основу тога могла донети одлуку о разврставању у вишу категорију. Јасно је, дакле, да се одлука Општинског суда о унапређењу службеника из једне у другу положајну класу по редовном поступку из чл. 15 и 16 Статута не може идентификовати са једном специјалном одлуком1, која се само једном може донети, и то приликом превођења, пошто се она може заснивати само на прописима о превођењу и може се доносити по поступку који је та(мо предвиђен. Савет посматра одЛуку о унапређењу из једне положајне класе у другу као одлуку о признању више категориЈе, иако се у тој одлуци ништа и не говори о томе признавању, нити се ма из чега може извести да је то била намера Општинског суда, и на таквом посматрању, које не ојдговара фактичком стању ствари, заснива своју пресуду. По поступку који нормира Статут, општински суд признаје вишу категорију, а комисија за разврставање одлучује о превођењу на одређени положај у градској служби. У конкретном случају не постоји одлука о признању више категорије, а одлука комисије о разврставању гласи, да се одно1сни службеник преводи за архивара у III чиновничку категорију, што значи д:а је саветска пресуда заснована на констатацијама чињеница које не постоје. По себи се разуме да је други део пресуде који говори о примени тач. 3 § 135 Закона о општем управном поступку следовао као логичка последица посматрања изложеног у првоме делу, јер кад Савет сматра да је било законске могућности за унапређење једног чиновника из ниже у вишу категорију без потребне спреме, онда одлука о томе не може бити ништавна. Али ми смо напоменули