Opštinske novine, 01. 08. 1935., str. 34

Из сТарог Веограда Др. Боаакидар С. НићолаЈевић

Први слићар Народног позоришта

Од многих појава после рата ,код нас, више ружних но лепих, једна нарочито заслужује да буде истакнута с пуно симпатије. То је интелигентно и све живље интересовахће за Београд — за онај стари Београд, у првом реду. Не испитујући повод и узроке тој одиста симпатичној појави, ми је само поздрављамо. А већ време или — будимо по могућству оптимисти! — блиска ће будућност донети, да се од интереоовања и мемоарског причања пређе на стручно и систематско проучавање, :на рзбиљну студију и чисто уметнички приказ минулог Београда. Културни Отсек Општине београдске имаће ту широко и захвално поље рада. Ретки су у свету градови с толиким интензитетом чудесне, калејдоскопски шаролике историске прошлости, која садржи све услове да буде неусахли извор и научних расправа и уметничка надахнућа! Није ни „цинцарски" ни „балкански" Београд, — он је свој. Варош сопствена знамења, специалнога колорита, самосвојне, раскошне душе која је, национално И верски, до узвишености толерантна. Београд има своју противуречност, свој парадокс. Баш ту и јесте снага и привлачна драж његових Традиција, у којима се меланхолија прохујалости и рацовање животу стапају на ноебичан начин. Овде су приземне преостале куће 'јаче од нових палата и облакодера. И биће јаче и онда кад не буде било више ниједне, јер њихов дух неће престати да веје. Трошни зидови се руше, као и армира)ни бетони. Само традИцију не нагриза зуб времена. Она остаје н — побеђује. Ко располаже с разви]е!ним слухом, нека поислони ухо на прошлост Београда! Чуће дах његове душе, и разумеће зашто Османлије овај необичан град, над загрљајем Саве и Дунава, назваше Дарул џихад — „Кућа ратова". Око њега се народи кроз столећа отимаху. Обично се каже да треба рођењем и животом бити )везан за место, па осећати га, волети га. То је тачно, у главном. Физиолошка припојеност завичају без сумње је један од нагона, више мање урођених човеку. Исто

као птица и гнездо!... Ми, што углеДасмо света у Београду; који му припадамо од старине, и |век проводимо ту од колевке до гроба, носећи по њему свој крст и своју радост — !ми смо, свакако, већма подложни вибрацијама његовог бића, захваћени смо јаче струјом његове прошлости, него обични, просечни дошљаци и скоројевићи. Међутим, изузетак је научник од ерудицијз, уметник творачке маште и песник Богом дани. Они ће се снаћи и у средини, где нису поникли; осетиће је и разумети, као и даровити домородац. Понављам: будимо оптимисти! Ми већ увелико добијамо београдски роман, београдску приповетку и драму, београдски пејсаж и споменик. Мада њихови творци нису сви рођени Београђани, они ипак дају ствари и добро и верно. Како је некад стајао Београд у том погледу? Могло би ;се помислити да кроз његове тада још нерегулисане, криве сокаке, с турском калдрмом, није промицао песник и уметник; и да су у његовим махом једнокатним кућама, које једва провириваху иза бујна баштенскога зеленила — књига, слика, клавир и виолина претстављали реткост. Такво мишљење, међутим, било би скроз погрешно и неправедно. По ондашњим београдским домовима — оним које је писац задржао у сећању из детињства — бејаше рафова пуних књигама, а о зидовима вишаху породични портрети, које је већином сликао Стева Тодоровић, у природној величини и китњастим барок-рамовима, са обилатом позлатом из радионице старог Капелана. Конверзација је често вођена на француском, претплаћивало се на немачке илустроване листове Оћег 1^апс1 ипс! Меег и РНе§епс1е ВШИег, на клавиру се свирало у „четири руке" и није жаљен дукат за ложу у Позоришту. Несумњиво је и тадашњи Београд имао на уметничком пољу талентованих људи; али они — скромни и нечујни — као да не беху свесни свога значаја. Тек кад вам, с времена на време, дође до руку затурена скица, пожутели (цртеж или прашњава слика, ви међу прстима имате утисак драге, топле ствари.