Opštinske novine

6 ■

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 455

Један такав сасвим заборављсн уметник минулог Београда — и врло даровит — био је Анта Ковачевић, наш први позоришни сликар... Антина мати је била француског порекла, из једне од оних емигрантских породица, које, бежећи испред Револуције или после Наполеонових ратова, населише се чак у Славонији и Срему, и потпуно се претопише. Тако и у овој, породици, осим презимена Лафертон, није из француске постојбине ништа друго остало. Антин отац опанчар по занату, ожени се младом Лафертонком и дође с њом у беоГрадску Савамалу, где отворе опанчарницу и заснују домаће огњиште. Брачни пар се сложио и односно француског језика: невеста га је савршено заборавила, а младожења опан-

чар ни]е га никад ни знао

оног одабраног кола београдских новинара, коме су припадали Пера Тодоровић, Ђаја, Комарчић, Глушчевић, Хрваћанин, Стеван Јовић, Јаношевић, Биљчевић, Радоје Радојловић и др., а од живих Павле Кара-Радовановић. На послетку се на Ковачевића и срећа осмешила. Књаз Милан, тадашњи млади владар Србије, стизао је да утре понеку сузу песничку и уметничку. Његов штићеник беше Ђура Јакшић, после Његоша највећи песник српски. Н>егов стипендист је био Ђорђе Крстић, поред Леона А. Коена највећи сликар

Овде им се године 1848 роди син Анта. Док је савски крај некадашњег Београда дао Анту Ковачевића, дотле је на дунавсокј Јалији, у јеврејској мали, поникао 1 други уметник и неоспорно генијални сликар: Леон А. Коен. Обојица беху минхенски ђаци; а судбина и једног и другог носи сву тугу уметничког романа: Ковачевић умире млад, у тридесетпетој години, Коен је под старе дане скончао у душевном мраку. Та два старобеоградска уметника живо потсећају на неке од италијанских сликарафанатика, чије је променљиве животе и религиозну службу уметности описао Ђорђо Вазари, знаменити уметнички летописац из италијанског Препорода. Још дечаком је Анта Ковачезић уверио свога оца, да му у занату неће бити наследник. Јер, док је отац штавио и киселио опанке или пред ћепенком нуИкао муштерију, дотле је син оловком на хартији и угљеном по комшијским дуварима цртао кириџије и 1сељаке, који дођоше у варош на пазарење. Од ;ове сликарске првенчади пређе дечак на „моловањз" контрафа за бербере, ашчије, кафеџије и друге обртнике и произвођаче економских вредности оновремске Савамале. Било је, дакле, јасно да Анта није ни за школску екамију ни за очев опанчарлук. Зато га родитељи даду да изучи собни „молерајј". Први су |му учитељи били ГалвиЦ и Д ; Андреа. Њих двојица, поред Штихе, Јурме и мајстор Мике на Дорћолу — ког су Дорћолци, јамачно из поштовања према његовој молерској уметности, звали Мајстор Брља — беху најстарији декоративни сликари Београда. Уштедевши на молерском занату неку цркавицу, пође и Анта на странствовање, „у френт". У Бечу се мучио и злопа,тио две године. Нераздвојни )бечки друг и сапатник био М У Ј е Манојло Ђорђевић Призренац, један из

Стари Београд: Делијска чесма, цртеж Анте Ковачевића из 1876 год.

Нови Београд: Палата Академије наука, место где се некад налазила Делијска чесма српски. Књажев питомац постаде и Анта Ковачевић, добивши тиме могућност да оде у Минхен, где је срећно постигао два успеха: свршио школу декоративнога сликарства и оженио се чистокрвном Баварком из Регенсбурга. Венчани кум био му је Ђока Миловановић, такође један од заборављених, али и од најбољих у старобеоградској генерацији сликара и културних прегалаца. Као раније његов отац, са својом посрбљеном Францускињом, тако се и син му Анта 1872 вратио у Београд, носећи собом боје,