Opštinske novine

Стр. 592

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

поред свих јаничарења, доста верски толерантан и та чињеница је, мислим, од необичне важности. Робови, београдски хришћани су, ипак, чували оно у души што није било робовањем унакажено. Ропство је као свако ропство ударило и нашој души своје жигове, али је београдски хришћанин имао своју цркву и једну рудиментарну локалну власт. Пролазећи скрушено поред џамија, он је, ипак, носио у Души свога Бога и нејасно ослушкивао звона која ће макад, у далекој будућности, забрујати на слободу, на васкрс. И тако је тај Београд био ропски, али и у једној слободарској жудњи која се уплашено грчила и крила сама у себи. Народи хришћански хоће слободу, али турска тврђава је јака, дебеле су њене зидине, а витка минарета, као јаблани грабе небеском своду. За историчара Београда биће, међутим, један проблем то да аустриска окупација није била нимало позитивна. Један од првих послова аустриске окупације беше да утврди тврђаву. То је учињено у стилу маршала Вобана а варош је Аустријанац заштитио бастионима, Нехришћански узурпатор је био уклоњен, алн је становништво Београда, нарочито православне вере, могло осетити да је аустријанац го_ри господар од Турчина. Тип државе аустриске косио се с оним што је било тако изражено балканско у томе становништву. Језуитско културтрегерство није наилазило на срдачан пријем и, мислим, да је пламена и племенита мржња на Аустрију, која је згревала југословенски пијемонт, крила у себи и нешто од онога осећања наших отаца који су познали истину, да је Аустрија најопаснији непријатељ душе и слободе балканске. Турци ће понова постати господари Београда, а слобода ће доћи из земље, из сељачке земље. Наше ослобођење од Турака чека још .своје историчаре. У души народној витлају вампири Ропства, али и живе велики народни дуси, атавизми једне прошлости када смо имали своју и јаку државу. Домаћини, они сељаци који освојише локалне позиције, добише прохтеве господства и велике власти. Наша револуција 1804 није била условљена економском мизеријом, како, поред осталих, мисли и Михаило Гавриловић. И неосновано је тврђење, иначе, генијалне и фатумске песме Филипа Вишњића ,,Буна на Дахије," да кнезови не беху ради кавзи. Револуцију су кренули прваци народни, господски рајетини, и они су, вођени једним бесмртником као што је био Карађорђе, увукли масу у борбу противу Турске, и 1то у часу када је, преко јаничара, хришћанска крв подривала основе на којима је почивало османлијско царство. И свану дан! Првозвани Андрија 1806! Београд, наш, балкански Београд слободан! Наш, балкански Београд. У Карађорђевој војсни 1е. пооел наших сељака. било и бооана из

далеких дубина врлетнога Балкана. Бије се бој. Ведри Чамџија, сељак земље ове, узјашио топ и пева сребрним гласом из пуних груди. Пева Чамџија и његова песма, свежа као јутро плаве и змајевите Авале, Чарапићевог гнезда, то је од пропасти наше средњевековне државе прва истинска историска радост нашега главног града. Сељак раздрагано пева пред својом будућом престоницом и Београд је наш! Београд је наш, али... тврђава и даље аветињски запрети!... 1817 биће донета у Београдски град мртва глава нашега Васкрсника. 1817 Вожд и хетеријанац Карађорђе долази у Србију. ,,Глас о доласку његовога супарника, изван свакг сумње морао је врло непријатно пасти Милошу" — пише простосрдачно Михаило Гавриловић. Милош је решио одмах судбину Карађорђеву, јер је, изван сваке сумње нетачно Гавриловићево тврђење да се Милош ,,три дана размишљао шта да ради". Милош је од прве одлучио Карађорђеву смрт, и он је само размишљао, како ће доакати ривалу. Одлази Паши. Паша, разуме се, пристаје да се смакне опасни бунтовник. И летње ноћи између 12 и злослутног 13 јула, када се немирном земљом просу сва мистерија ћутања, би извршен грозни грех. У тој ноћи, када зрикавци зрикаху као у оној ноћи чија језиво мирна и предубока тајанственост учини да Дункан, на спавању, ликом својим потсети Леди Магбет на њенога оца; — у тој радовањској ноћи водише своје нечујно коло све вештице наше душе и би мучки убијен вођ нашега народа. Би ударен секиром на спавању онај за кога његов секретар Јанићије Ђурић писаше, да је „турске анове по сели попалио и све субаше по анови побио". А Милан Ђ. Милићевић бележи у „Кнежевини Србији" „Теразија претеже, и Карађорђева глава би одсечена' . Пљусну крв у Радовањском лугу — „баш око снога места где је Ђорђе своје детињство проводио" — како додаје Милан Ђ. Милићевић. Та крв никада неће бити више мирна, али: „ти си сад једини господар!" — шапће Мефисто снажном примитивцу, лисици и кур'аку, Милошу Обреновићу. Глава Вожда биће однета Паши. Карађорђеву главу је „Наум Ичко на сребрном тањиру однео у град Марашли Али Паши" — бележи Милићгвић. А Гавриловић пише да се тај црни чин извршио 15 јула, а да је 17 јула глава Карађорђева послата у Цариград". Ту г. Николајевић развија мисао да је мртав Вожд, да је глава Вождова у граду мистерија наше историје. Та глава у београдском граду учинила је да ће Београд постати престоница Србије и престоница Југославије. У својим даљим анализама г. Николајевић брани Балкан од неоправданих напада појединих западњачких писаца.