Opštinske novine

5*

БЕОГЧАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 593

Г. Николајевић вели: „У последње време се често чују речи ниподаштавања Балкана. Ја нимало не зазирем од тврђења да ће Балкан играти огромну улогу у историји човечанства. Балкан је још увек хаотичан и још увек гневно тутње утробе његових брегова. Балкан још увек разривају мрачна наслеђа, мрачне фаталности, али Балкан носи у својим крајњим дубинама невероватне моралне и духовне снаге. Нзегове страсти могу бити силовите да им елементи завиде, и на томе крвавом, несрећном и отпорном Балкану, где је човек патио до немогућих изопачености ропства, у исто време се доле^ испод његове рапаве коре, слагало оно што ће, кад прође своју еволуцију, балканског човека снабдети способношћу да схвати најљудскију истину човека. Човек је господар и морални законодавац васионе, и балкански ће човек једнога дана ово схватање претворити у животодавну страст људскога рода". Г. Николајевић се заЈотавља на Цинцарима. „Сви они који би хтели да, из буди којих разлога, умање значај Београда говоре да је он цинцарски. Кад се виче на цинцарски Београд, мисли се, у првом реду, на ранији Београд. Београд :никад није био искључиво цинцарски, али Цинцарима не треба оспоравати и оно што је у њима добро и чиме су задужили нашу културу. Нема сумње да ова прастара раса није никада била велика раса. Она чини утисак као да је давно застала у своме духовном развијању и, тако застала, остарила. Отуда је ова раса на свој начин инфантилна. При свем том, она је чак и нашој књижевности дала и неке моменте који нису без трајније вредности. Ја нисам у особитом култу Стерије. Има у Стерије нечег неспиритуалног. Његов драматичарски култ наше историје садржи места на којима се осети да је Стерија човек ст^ре расе и да, као такав, није сасвим локалан, али та места не сметају Стерији и да говори неспиритуалне шовинистичке тираде ко|е делују очајно још и због тога што Стерија беше лишен сваког смисла за акцент херојске драме. У његовим историским драмама, поред тих очајних тирада, има и очајних причања која, на један наиван начин, резоновања садашњице гурају у уста наших предака. Стеријина много хваљена трезвеност често је пута једна бистрина која види само оно што јој боде очи. Нзегова мудрост је кад и кад досадно размишљање човека коме у часовима живот постаје тупо досадан. И тај трезвени, мудри Стерија врло често је цинцарски инфантилан и склон једном простачком комендијашењу. Не могући да усклади недуховиту и грубу сатиру са инфантилном буфонеријом, Стерија ни као комедиограф није ве-

лики. Па, ипак, такав какав је, Стерија је написао и места трајније вредности. Умор старе расе и она космополитска црта те расе надахнуше његово „Даворје" једним сплином који, бар, личи на меланхоличну резигнацију, и једним, ако не пламеним оно искреним, човекољубљем".. Прелазећи на стару чаршију, г. Николајевић вели: „Цинцари су у старом Београду претстављали добар део буржоазије. Насупрот нашем заслужном научнику Јовану Цвијићу, који је патио од претеривања до те мере да је динарца немогућно идеализовао а Цинцарина ражаловао до саможивог анимала; — насупрот Јовану Цвијићу, чија се многа гледишта морају исправљати, и многим његовим поклоницима, може се рећи да тако звана стара, цинцарска београдска чаршија није била без једног трговачког морала: Цинцарин има један однос према новцу и Цинцарин је ретко зеленаш. Цинцарска честита кућа је била за тадашње прилике врло културна. Штедљиви каткад до самоодрицања, стари македонски печалбари, сасвим супротно Стеријином вулгарном карикирању Кир-Јање, могли су бити више него широке руке кад је требало породу осигурати удобнији живот и давати једно образовање. Поред свега тога, ти македонски печалбари имају један пијетет пред смрћу и једну везу са својим мртвима. И једно и друго доказује да ова застала у развијању раса, иако дотрајала, није без унутрашњег живота. Васпитани, махом, на страни и одрасли у богаству, синови старих Цинцара, европеизовани балканци и омекшали чулници, не беху, поред све специфично цинцарске бистрине, способни да се одрже у борби. Нзу је чинио суровом прилив наших сељака који, срећом, нису онако идеални како их Цвијић претставља. Рушиле су се изнутра и споља цинцарске куће, а штета је и за нашу белетристику и за културну историју Београда што тај период пропадања старе чаршије и толиких интересантних породица није остао готово ни забележен. Стеван Сремац, који је, сигурно, један од најсавеснијих наших писаца и најбољих наших књижевних посматрача живота, гајио је топлу симпатију за Цинцаре. Па, ипак, он, иако је умео да види многе појаве( у животу, по својој ведрој и здравој природи, здравој и онда кад јој се давало на жао, не беше склон ни да уђе у социјални проблем пропадања старе чаршије ни да зарони у психологију несрећних и страсних цинцарских породица: поред многих добрих особина и релативних способности завршаваху оне било лудилом било самоубиством. Ја желим да овде подвучем, да Београд није цинцарски али да културни принос Цинцара Београду није био незнатан. Београд није никада био цинцарски. Пре рата он је био главни град мале, али слободне словенске и балканске Србије.