Opštinske novine

Стр. 596

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

плана и грађевински правилник. Тај рок истиче 22 јуна 1934 год., али док се та Уредба не донесе Општина не може дозволити да грађани подижу где хоће и кажве хоће грађевине, већ се за то време Општина има руководити, по питањима које има да регулише та уредба, мишљењем грађевинског одбора иоји је према § 106 грађев. закона и иначе саветодавни орган Општине при издавању грађевинских дозвола. Државни савет није усвојио ове разлоге Београдске општине, већ је својом пресудом бр. 8112/33 г. тужбу Београдске Општине одбацио. Та пресуда гласи: „Тужба је неоснована, а са разлога изнесених у оспореном решењу Министарства грађевина. Поред тога коришћење својином (§ 211 Г. 3.) не може бити стављено у зависност од слободне оцене власти, већ се може ограничити само позитивним законским прописом, а овде такав пропис не постоји. Најзад овде не стоји ни случај забране подизања грађевине предвиђен у § 118 грађев. зак. пошто се таква забрана мора унапред објавити, а овде то није учињено." III Универзитетски фонд Косте Елчића Београдстдат универзитета тражио је одобрење од Општине београдске да на свом имањју у улици Краља Алемсандра бр. 88 изврши потребне преправке. По овом тражењу Општински суд донео је своје решење О. Г. Рр. 976/33 год. којим је, на основу мишљења Грађевинског одбора, одбио да изда дозволу по овом тражењу због тога што је кућа за коју се тражи преправка приземна, те не одговара месту на коме је, јер се налази у густом насељу, где се предвиђају зграде са више спратова. За овакво своје решење Општииа је истакла ово о бразложење: „По § 117 грађев. закона зграде, које већ постоје у улицама или трговима, смеју се преправљати, проширивати или назиђивати само тако, ако се прилагоде регулационом плану, уредби и грађевинском правилнику. Према томе преправке које се у овом случају траже, морале би бити на згради која је прилагођена Уредби и грађевинском правилнику. Те уредбе и грађевинског правилника, чије издавање је предвиђено прописом §§ 3, 5 и 6 грађевинског закона, још нема али зато ипак не може бити бесправног изграђивања у Београду. С тога општински суд до доношења тих уредби ова питања може регулисати на основу мишљења грађевинског одбора. Па како се улица Кр. Александра очигледно налази у густом насељу, за које су обзиром на ст. II § 15 грађев. закона нормирана највиша висина зграда и за коју је уредбом требало предвидети само минимум спратова за овај део улицс:, онда је, док те уредбе још нема, грађевински одбор тај који одлучује у овом правцу за време док се уредба не изгради." По изјављеној жалби Министарство грађевина као надлежна другостепена власт у овим стварима, својим решењем бр. 11012 од 5 маја 1933 године поништило је наведено решење Општинског суда, налазећи да је погрешнео гледиште општ. суда да грађевински одбор у појединим случајевима може ценити питање, за које је законом предвиђено да ће се расправити

уредбом, само по свом слободном нахођењу. У колико је пак Општински суд одбио издавање ове дозволе због тога што зграда која је у питању не одговара месту на коме је, Министарство је нашло да је такво решење противно завону, јер су у § 15 грађевин. закона предвиђене само максималне висине зграда и максималан број спратова у појединим зонама. Али како још није донета Уредба о извођењу регулационог плана, то ни Бееоград није подељен на зоне, па се ни - општина не може позивати на тај пропис тврдећи, да је Александрова улица очигледно у густом насељу. Ово у толико пре ш|по је у § 14 т. 3 грађев. закона предвиђено, да у појединим зонама могу поједине улице бити изграђене по начину изграђивања других зона. Поред овога чл. 2 Одредаба за уређење града Београда, која је још на снази док се не донесе Уредба о извођењу генералног плана не захтева да зграде у овом крају улице Краља Александра морају бити веће од приземних. Противу овог решења Министра грађевина Суд општине београдске поднео је тужбу Државном савету, али је Државни савет ову тужбу пресудом бр. 93 одбацио као неумесну са ових разлога: „У начину уживања приватне својине сопственик је у начелу слободан, јер му то гарантује и Устав (чл. 22) и грађев. закЈон (§ 211). По томе он може и своју грађевину преправити и удесити по своме нахођењу. Ограничење је могуће само у колико постоји позитиван пропис, који га предвиђа. Како овде такво ограничење не постоји, нгго се и тужбом признаје, сопственик се не може спречити у извођењу пројектоване преправке. У питању давања дозволе за грађење грађевинском одбору није дата власт да дозволе даје по своме нахођењу, нити уживање својине може бити стављено у зависност од његове воље, већ се издавање дозволе не може ускратити, ако се грађење не противи грађевинским прописима, као што је у осцалам; и у спорном решењу расправљено." У оба наведена случаја — под II и 111 види се да су појединци — странке дошле, можда и неоправдано, до свога тражења захваљујући чињеници што потребни правилници за извршење закона нису донети благовремено. Нови грађевински закон дошао је као последица потребе за правилно изграђивање градова. Тим законом ова правила постављена су само у главним линијама, док је за извршење тих прописа предвиђено доношење уређајних основа које сачињавају: регулациони план, Уредба о његовом извођењу и грађевински правилник (§ 3). Доношења уређајних основа стављено је у надлежност општина као првостепених грађевинских власти по грађевинском закону (§ 7). Уређајне пак основе имале су се донети на основу правилника о изради регулационих планова и општа упуства за израду Уредбе о њиховом извођењу и грађевинског правилника. Овај правилник и општа упутства Министар грађевина, према § 3 (3) грађев. зак. био је дужан да изда у року од 6 месеца по ступању на снагу овог закона а према § 7 (2) грађ. зак. градови пак који имају регулациони план, као што је случај са Београдском општином, дужне су исти саобразити