Opštinske novine

Стр, 562

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Очајна ГИобуна на ту неправду неће се претворити у шев само зато што се најбољи од чајбољих, гато се наш Ујединилац и на данашњи дан осмехује на нас оним својим човечанским, храбрим, самопоузданим, али и јад'овитим осмехом. Нашом душом неће забеснети гнев, али наша оданост Њему, нашем мртвом Вожду, и Његовом делу постоје још чвршћа. И неумитна. Велики покојници живе у нама можда више него што су живели док боравише на овоме свету. Александар је ту, још већи но што нам је изгледао пре годину дина. И биће све већи, јер ће све више расти његов историјски значај. И у колико израшћује историски Александар, ми ћемо то је оно што сви осећамо данас — све неодољивије хтети дело наших историских дубина, Његово дело. Његово, јер нико као Он није тако јасно чуо Глас тих дубина. Све ћемо необузданије хтети Југославију и све ћемо се упорније бунити на неправду која незајажљиво иште од нашеГа народа племените жртве„ Више их не сме бити. Александар Карађорђевић /е био највећа жртва: и да нас је у Нашем народу најсвечанији и најболнији Празник, ЊеГове, народне монархије и народ хоће да његова највећа жртва буде и последња жртва. Ја желим да овде понова наГласим истину, ди је и у Средњем веку, и у времену од када Тонолски Васкрсник оживе нашу мртву Глорију па све до данас, монархија била благотворни историски фактор. Она /е згруписавала, разбијала племенске шовинизме, уједињавала и на тај начин давала маха здравим енерГијама народне душе. Она је водила и она ће водити наш народ слави. ЗбоГ тоГа је наш народ неразлучно везан за монархију. Пре Годину дана, приликом сахране БлаженопочившеГ Краља, чуо се из народне масе Глас Који /е у себи сједињавао сав јад за изГубљеним монархом и сву истину, да /е монархија та Која Гради. Неко /е узвикнуо: Славо наша! * Александар Карађорђевић беше то, наша слава, прави монарх. Био /е државник, вођ народа и дубоко, мушки племенит човек. Као ДЈЈжавник осећао је биће државе. Осећао Га је орГански. Знао је шта је држава. Читао је стално њен вечни унутрашњи закон: њен наГон одржања и њен нпгон потврђивања. Осећање државе је Краљ АлексанДар донео на свет, али се у избеГлиштву то осећање необично развило. Тамо, у изгнанству, Регент се још боље научио истини др*каве. Она је у основи својој сила и она мора остати силна ако хоће да буде оно што свако живо биће треба да буде: верна себи. Морална крепкост државништва Александра

Карађорђевића /е што је у несрећи, која ]е нештедице туКла ЊеГову државу, открио оно што сваки државник треба да зна. Беше државник великоГ стила, а као вођ ЈуГословенскоГ народа Он је слушао његове крво токе и жудео уједињење свих југословенских племена. Као да Му на прсима беше уцртана карта целе Југословенске земље, Александар Карађорђевић /е усхићен кад Гледа широку плаву пучину нашега Јадрана, меланхоличне најлепше воде света, а у исто време разуме да /е Вардар', не само Нил Душанових међа, неГо и артерија ЈуГославије. И као државник и к!ао Вожд Југословена Александар Карађорђевић је продирао у биће ствари. ЈуГословене су разједињавале стране, туђинске државе. Ропства су мутила и тровала наше бистре иззоре и збоГ тоГа једна и јака национална држава ваља да поправи оно што су туђинци кроз своје државе разоравали. Александар Карађорђевић је био начисто с тим да постоји ЈуГословенски народ, али се непролазна ЊеГова историска важност састоји у томе гито је, исто тако, јасно разумевао, да једино једна и јака ЈуГословенска дражва може да поправи оно што је прошлост покварила. ЊеГов продирући поглед је далеко, орловски досезао, и Он је стално мислио у широким потезима. Као ЈуГословенски владар, хтео /е и сиГурно /е спроводио оно што у себи жуде дубине наше историје. Као ЈуГословенски Вожд, искрено, свим својим бићем, желео /е да сви они, којима Господари Његов трон, буду усхићени Његовим титанским стварањем. Он /е веровао тврдо у Своју мисију. Из те вере, која је својствена прворедним историским личностима, црпео /е Ујединитељ своје херојство. Ни једноГ часа није застајао пред опасностима. Ишао /е право на њих, као да су Га оне мамиле. И, уколико је бивао херојскији утолико је постајао шири, толерантнији. Дело му је уливало веру у себе, вера у себе хе^ројство, а херојство широкоГрудост. Државник оГромних размера, Он је наше савезнике очаравао својим непоколебљивим смислом за битно и својим искреним прелажењем преко свеГа што је сићушно и пролазно. Такав, Он /е морао постати, не само иницијатор, него и централна фтура у Малој Антанти и на Балкану. ЊеГов прадед беше један од вођа Хетерије. Хетеријанска мисао кристализовала се у идеји БалканскоГ савеза. Мисао БалканскоГ савеза, која /е давала висок ранг Кнезу Михаилу, нико није тако јасно мислио као наш Ујединилац. ЗбоГ тоГа ни један балкански владалац у минулој историји не беше на Балкану толико истакнут као Он. И не само то. Од свих нагиих владара, Он /е, не само највише учествовао у великој европској политици, неГо и спадао у онај мали број европских државника који су тој поли-