Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 407

ковиту евокацију анамените прошлости, а уједно и жива сведочанства једне у нашу данашњицу . продужене уметничке делатности. Уметник нам је изнео једну одабрану репрезентативну збирку својих старијих и новијих слика Иоја садржи штово све његове важније радове и даје један јасан појам о стилу, смислу и суштини његовог живописа. Видели смо — поново — оне чувене две велике илустрације уз Дантеов „Пакао", онај ефектно компоновани „Карађорђев устанак", ону назаренски ведру и мистичну „Јаирову кћер", еве оне патетичне варијанте „Мајке Југовића и Даманове љубе", „Вилу Равијојлу", „Находа Симеона", „Тодора од Сталаћа" и разне друге легендарне фигуре и призоре речита и дирљива документа једног минулог романти-

Мирко Рачки: Косовка девојка

чарски занеоеног доба... Али видели смо и неколико веома привлачних, ведрих, светло-зељених пејзажа са острва Брача и из Максимира који доказују да је Мирко Рачки, и независно од литературе, историје и легенде, један озбиљан, деликатан и дубоко душеван сликар, * * * Рачкове слике уступиле су, 19 априла, своје место годишњој изложби „Ладе", већ деветнаестој по реду, у којој је учествовало четрнаест уметника са нешто мање од две стотине које сликарских, које графичких радова., Од чланова „Ладе", као од већином већ зрелих усталожених уметника, не треба очекивати не нарочите новости или изненађења; они само продубљују своју већ повучену бразду, прочишћују и сређују своје тековине, и њихов напредак или „новост" може да се обистини само код нешто боље и савршеније на основу

или у оквиру једног већ постављепог, фиксираног стила. Напретка и новости, у таквом смислу речи, донела је ова деветнаеста изложба „Л а Л®" — која се, услед тога, може означити као успела, па и као интересантна. Ту је одмах Бета Вукановић која је, и песнички и садрржајно, ушла, несумњиво, у једну вишу фазу свога уметништва и која нарочито у једној дражесној младој „Циганци" (инкарнат боја беле кафе, одело топло виолет, венчић у руци жућкасто зелен) и у двема цветним мртвим природама (дан и ноћ са шебољом и пламтећи драгољуб) развила један колоризам од сасвим особеног сјаја и сласти; даље, Миодраг Петровић чији је тако фино, мирисно осенчени, загасито-зелени пејзаж „Из врта" једна од најлепших слика целе изложбе (вреди споменути још и ведре визије „Манастира Жиче" и „Шумадијског оела"); па Живорад Настасијевић који своје сјајно лазуриране, готово као у емаљу рађене предградсве мотиве — најбољи: „Чубурска улица" и „Јатаган-мала" — уме каткад да озари неком веома фином носталгичном сањаријом; — затим, Боривоје Стгзановић чији танано ниансирани, топли и меки колоризам постиже, у пејзажу исго као и у фигуралним сликама, одличне ефекте („После кише", „Портрг Др. Б. С.") ■— и Ана Маринковић која са неком суморном објективношћу слика старе куће, виле и зељене брегове врњачке и виеоко устремљене борове и смирене колибе дивчибарске; — или, најзад и Је1лисавгта Петровић која жјивим и сочним бојама дочарава росну свежину једрих црних, румених и жућкастих гроздова исто као и гиздаво шаренило неког ентеријера или ведру атмосферу каквог „Мотива из Београда". , Драгомир Глиш1ић дао је, између осталог, једну богато аранжирану и најбрижљивије израђену велику мртву природу и два романтично живописна пејгажа из Пераста и Улциња, — Милош Голубовић један низ портрета, пејзажа и мртвих природа, нешто сјгвог , тврдог и уморног колорита, међу којима ое истичу: „Свештеник села Кораћице", „Портре г-ђе Крстић", „Поглед на село Кораћицу" и „Зумбул", — 1 Ђорђе Поповић такође једну колекцију портрета и портретских студија (најбољи: „Аутопортре", „Жена пред огледалом" и „Скица за портре г-ђе М. К.") и интересантни гваш „Предео из Београда", —■ а Христифор Црниловић једну главу и једну мртву природу. Нов је у „Лади", а ако се не варамо и уопште за нашу публику, Себастијан Лајхт који се својим изванредно деликатно, етерично бојадисаним пределима два из Бачке и два из Дубровника -— приказао као један сликар од дубоке осећајности, финог укуса и врло лепе културе. Од графичара јавили су се: Љуба Изановић са преко педесет мотива из Јужне Србије, Босне и других крајева наше земље (цртежи оловком), даље, Драгослав Стојавовић са разним живахним акварелима, темперама и пастелима (врло лепи по мотиву и успели у изради: „Манастир Св. Размо код Охрида" и „Св. Наум") — и, најзад, Милица Чађевић која, дискретном и зналачком применом кубистичког поступка, уме дивно да организује и оживи свеже окварелско зеленило својих одабраних пејзажких мотива из околине Београда и Вршаца,

11*