Opštinske novine

Стр. 408

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

* * * На изложби Ристе Стијовића, која је отворена 26 апррила, у атељеу уметничком, у палати „Луксор", имали смо прилике да разматрјамо, у главноме, готово цело н>егово досадање дело. Једна врло разнолика и богата колекција (седамдесет радова у дрвету, камену, бронзи, гипсу, па и у акварелу и цртежу), кроз коју проговара један од наших најделикатнијих ликовних уметника. Стијовићева скулптура је сва у деликатности, у некој тананој лирској и чулној устрепталости која се најприсније испољава, изражава у неким као тек само наслућених, у пола означеним, флуидним облицима, сањалачки, сонамбилски, некако одвојено од чврсте,

I Р. Стијовић: Група — бронза предметне реалности. Његови најуспелији и најистиннитији радови су, услед тога, они што полазе, што се рађају из неке спонтане вајарске идеје, неке такорећи апстрактне пластичне форме или и само линије којој уметник онда накнадно субституише лик и покрет живог модела, следећи при томе не толико формама овог последн>ег, колико сугестијама саме материје, у којој ради. Стијовић воли да се подаје таквим сугестијама, наиме да црпе идеју или облик свога дела из свога материјала, из случајне формације, каквоће, па и из могућних недостатака и дефеката блока који

је баш пред њиме; — једна склоност која објашњава уједно и његову изричну предилекцију за дрво: тај деликатни вајарски материјал је, више но ма који други, пун оних случајности и каприса — чворова, лакуна, пукотина и разних неправилности ткива — који често напрасно и врло незгодно заустављају или спутавају глето, али који могу, у неком суптилном вајару, да потстрекну каткад и драгоцене нове идеје, концепције и решења. У природној формацији једног стабла оцртавају се већ, за вично уметничко око, једри удови неке Дријаде или каријатиде, а у једном бизарно неформастом пању крије се често неки пикантно повијени, уклупчани женски акт. Уметник има само да ослободи те заточене, зачаране лепотице. То је радио Стијовић, то је био, у суштини, његов поступак када је моделисао ону толико сугестивну „Срамежљивост" (храстовина), ону тајанствену „Главу девојке ,, у абоносу, ону дражесну „Злату" и „Акт >? (обе ствари у драгоценом егзотичном дрвету), ону витку, фино стилизовану „Каријатиду" (крушковина), онај једри „Ле;жећи акт" у ораховини, ону бујну „Групу жена" и онај антички племенити „Акт без РУ К У" У бронзи, ону одличну нагу „Играчицу" (храстовина), оне чудне главе „Кинеза", „Свештеника" и „Јапанке" у црвенкастом егзотичном дрвету или онај гиздави мали женски „Акт" у шареиом мрамору и све оне озтале своје скулптуре, у којима се најизворније и најингимније објективише његова осећашост, његов таленат. Овамо спадају, стилски као и предметно, и велики, такође у дрвету, у лепој жутој ораховини рађени барељефи „Берба", „Играчица са веловима" и „Миловање", а, у иззесном смислу, и неколико мајсторски истесаних жиеотињских фигура: један широко и монументално стилизован „Лаф" (ораховина), један „Орлић" (храстовина), један „Зечић" (мрамор) и два „Папагаја" (бронза). Али уметник није могао да се задржи на том свом субјективном, лирском проживљавању и визионарству; нешто га је терало, неодољиво, ка објективноме, реалноме, конкретноме. Дражио га је, нарочито, портре, слпкање, конструктивно приказивање индивиалног човечијег карактера — што и јесте један од врховних и вечних задатака уметности. Тај задатак, за Стијовића, није био лак, — и он је морао да спроведе целу неку врсту преоријентације своје осећајности да би могао адекватно да га реши. Требало је за то и труда и времена; — али циљ је сада, најзад, постигнут: бисте Маршала Франше д,Епереа, Стерије г. г. Л. Б. (бронза), М. К. (гипс), Вл. Ћ. (бронза) 9 Ђ. Ђ. (мрамор), С. О. (бронза) и г-ђе Т. В. (мрамор) сведоче да је данас портретиста Стијовић већ на истој висини са скулптором-лиричаром Стијовићем. У томе је главни фацит и најважнија нова чињеница ове његове лепе и успеле колективне изложбе. Тодор Манојловић