Opštinske novine

Стр, 540

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

на фотељи. Запрепашћени лорд познаје лепезу своје женс, и избезумљен отровним слутшама тражи објашњење од домаћина лорда Дарлингтона. Али се г-ђа Ерлајн појављује на вратима и изјављује да је она лепезу забуном понела. Што се тиче њеног иоћног присуства у стану нежењеног лорда., њој је сасвим свеједно да ли ће се поверовати њеној одбрани јер она је колико слободна, толико исто В1ећ и »омпромитована у погледу својих галантних ав!антура. Комад после ове сцене излази из перипетија и ближи ое завршетку. Леди се кришом враћа своме мужу, који није ни осетио њено бегство, а г-ђа Ерлајн удаје се за једног старог лорда и одлази у иностранство, неоткривајући својој кћери да је она њена мати. Све ое лепо и сретно свршава а врлина побеђује, као у свима старим вомадима драмскога пуританизма. Од овог сижеа — енглески писац;, без обзира што је то био и сам Оскар Вајлд, направио је сентименталво-плачевни водвиљ, доста развучен, делимично тром; француики писац од н>ега би направио један духовит скеч, збијен, сценски жив, и без пуританских примеса! Лепеза леди Виндермир је момад осредње литерарне вредности. Може се ипак гледати јер је све живљи у колико се ближи р.асплету. Сем тога он показује бесну раскошност лордовских палата, као и сву неискреност и псеудо-моралност која влада у односима тих виших редова. Комад не казује ништа друго. Енглески лордови у половини 19 века, можда, су били прИлични пуританцЦ и ако не у оваквом степену као Вајлдов лорд Виндермир. Енглеска аграрна и крвна аристократија није у овом комаду приказана ни довољно дубоко, ни довољно тачно! Колико је та енглеска аграрна и крвна аристократија традиционално охола, толико је била и брутална у погледу бездушне експлоатације енглеског земљорадника! Ко познаје свирепу иронију Вајлдову, никада не би веровао да је ова ,,Лепеза леди Виндермир" толико могла да расхлади његов оштри сарказам, помешан са философском иронијом. Било је и овде до душе нешто од тога, али хришћански дозирано... Неколико речи и о игри глумаца: лорд Виндермир (Драгутиновић) био је ове вечери без темперамента, нрилично тром, али је ипак играо добро. Лорд Сесил 'Старчић) пружио нам је изразит тип аристократског циника са врха енглеског друштва. Новаковић требао је да унесе у своју иначе врло добру интерпретацију мало више . ариетократске охолости. Улога госпође Ерлајн (г-ђа Марковац) изграђена је доста с.авесно, ма да има честих одступања у 'гону и психолошкој утанчиности. Сцена између ње и леди Виндермир у момачком стану лорда-Дарлингтона била је доста усиљена, местимично хладна и без потребе вибрирала између отужне оентименталности, ледене мирноће :и старе, већ давно напу-т штене патетичности. Леди Виндермир (г-ђа Ризнић) била је од другог чина врло добра. У првом треба да има више еластичности и елеганције. Госпођа Врбанић била би сјајна да је прететављала какву Нушићеву паланчанку. За ВојвоДкињу, још енглеске конзервативне традиције, она је и сувише била наметљива... Балзак: „Гопсек" У току овог позоришног месеца даван је и Гопсек, драматизована новела Балзакова. Њу је прерадио у позоришно дело познати сценски мајстор Хазенклевер, али овога пута без икаквог успеха. Навршило се већ сто година од оног времена, које је Балзак описао у својој чувеној новели о Гопсеку, малом банкару али огромном зеленашу, који је у то време држао у својој шакалској шапи цео Париз. Већ само то показује да је комад архивске вредвост Иј без проблема и тезе, са фрагментаром философијом и поентираним описом једне застареле племићске средине, Гопсек давас има далеко више историографског интереса него драмског и позоришног. Балзак је имао свој специјални разлог што га је написао. Већ и онда, када је писао новелу о Гопсеку, цео „милије аристократије париске у материјалном пропадању и моралном расулу" био је застарео. Али Балзак је хтео да се овом новелом освети свима Гопсецима Париза, да их прикује за срамни стуб, и да својој души прибави бар на тај вачин колико толико задовољења. Зна се да је Балзак инкарнација тих вечитих дужника, који су цео живот проводили уз егзекутивне забране, пописе и продаје имовине. Он је био »ечита жртва тих Гопсека, па је желео да им се на овај литерарни начин освети. И успео је. Његов је Гопоек, онај из новеле, бездушна звер, зелена:шка хијева, која од свих вера признаје само фетишизам новцу, злату и богаству. Иаио је страст за златом направила од Гопоека крвожедног тигра, неповерљивог и усамљеног у својој златној пећини, ипак је он био деспотски диктатор парисне сиротиње, човек од „посла", врло вешт и врло хладнокрван, и што је најглавније, од веза, тајних и јавних. Међутим, ми смо на београдској позорници видели једног другог Гопсека, склеротичног старца, у бедном оделу племићских лакеја, купљеног на телалници у студентском Латинском кварту, чија се цела природа креће између мономаније злата и гладног али философског аскетизма и који у своја зеленаштва уноси чак и неки — морал правичности! Тип Гопоека — како нам га је креирао глумац Поповић, односно каквог нам га је дала драматизација Балзавове новеле — не буди у нама душевни револт него неко сажаљење и одвратност; он је гадан као црв из каљуге, а не као хијена која раскопава канџама гробове и мртвима кида утробу и прождире је! Цео комад је неуспео вао драмска прерађевина. Хозенклевер је покушао да изврши кинематизирањс а не драматизирање ове Балзакове новеле. Ни у једном, ни у другом правцу није много успео. Дело је мртво, оживљавано ту и тамо једино са по којом философском сентенцијом; Балзакова је »овела измрцварена и фрагментарно испресецана. Код нае, при том није правилно интерпретирана: онако како је Гопсек схваћен — игран је скоро без замерке; али је комад из основа, као што смо већ подвукли, рђаво схваћен и рђаво интерпретиран. с.