Opštinske novine

Позоришна хроника

365

из те арлекинске средине, да се издигне изнад ње и да јој се од срца насмеје. Она не показује нимало очајања, нимало гађења према таквоЈ средини. Само један ведар, јувеналски пакостан смех. „ОИПсПе еб! каИгагп поп вспћеге (Тешко је не писати сатиру!)" ...та мисао као да загрева њену душу. То је супериорност, нарочито код једне жене, којој се треба дивити. То је надмоћност уметника, без које Је немогуће уметничко посматрање. Г-ђица Бобић зна да посматра и да та своја посматрања искаже у уметничким формама. Поређивали су комад г-це Бобићеве са Нушићевим комадима. То се поређење заиста неодољиво намеће. И врста комике, и средина која се нриказује, јесте нушићевска. Али исту ту врсту комике налазимо и код многих других комедиографа, па им не поричемо оригиналност. Средина је иста коју посматра и г. Нушић, нарочито у свом „Д-р"-у, али г. Нушић није ни од кога закупио искључиво право да ту средину уметнички експлоатише. Г-ђица Бобић није имитирала г. Нушића, него се служила материјалом и техником којом се обично служи и г. Нушић. И дала је једну добру комедију, „нушићевску", али никако Нушићеву, коју би и г. Нушић могао мирне душе да потпише, а да не изгуби ништа од своје комедиографске славе. Г-ђица Бобићева стоји и овде према г. Нушићу у сличном односу као што стоји, на пр., Молиер према Плауту и Теренцију. Г-ђица Бобић није хтела да моралише, да „исправља криву Дрину". Код ње не побеђују ни морално они који су бољи, чак не присвајају себи увек ни симпатије публике, као, рецимо, код Стерије, па и код Молиера. Они обично изобличе по неки друштвени порок, развију радњу тако да триумфује нека племенитија идеја. Код г-це Бобић побеђује једна жена осредњег морала, она се враћа мужу пошто се разочарала у љубавника, иако се није морално пречистила и поправила. Враћа се зато што осигурава своме мужу присуство заједничког детета и комотнији живот. А, онако узгред, и себе материјално збрињава. Г-ђица Бобић приказује реалан живот, истичући само оно што је смешно, не желећи много ни да изобличи мане ни да хвали врлине. Она нема претензиЈа да лечи друштво (ко би се још бавио тако узалудним послом!), него да се забави на његов рачун. И она додуше шиба, али зато што јој то чини задовољство, без нарочигих педагошких претензија. Поратни богаташ Коста Тодоровић, скоројевић, необразован, са манирима и навикама свога оца пи_ л -ара, уздиже се својим богатством у „отмено друштво". Сматра да за новац може све купити. Жени се образованијом женом, која полази за његове паре, а не за њега. Лепосава — тако се зове његова жена заражена је неморалом средине у којој живи. Она презире мужа, обраћа му се само кад јој треба пара. Забавља се са једним монденом, чак се и за-љубл^ује у њега. Тај монден је добро оцртан. Он је размажено богаташко дете, које нема више богатства. Живи на рачун туђе жене, мисли да се са њом проведе, да Је

донекле и финансиски искористи, па да је напусти и да се ожени добром миражџиком. А кад Тодоровић, по наговору своје нове таште, хоће да осигура Лепосави мираз, да би је коначно скинуо с врата, тај монден пристаје да се венча и са Лепосавом. Један маскирани џиголо, који треба да се претвори у макроа. У њему је г-ца Бобићева исмејала ловце мираза. Лепосава је истински заљубљена у тог размаженог господичића; у његовом друштву тражи уточиште од досадног мужа, а доцније мисли да нађе и брачну срећу, да поправи грешку коју је учинила када се удала за Тодоровића, управо продала за новац. То Је донекле оправдава у очима публике. Тодоровић, муж, тражи опет разоноде на другој страни. Води љубав са Секом, једном девојком из „аристократске" куће, верује да га она несебично воли. Она га међутим, помоћу његовог властитог ад воката, заплиће у замку и натера га да се разведе са својом првом женом и ожени њом. Сека је културна и добра жена., — то је још више изгледала у интерпретацији г-ђе Прегарац, — она се труди да заволи чак и Тодоровићево дете из првог брака. То донекле оправдава Тодоровићеве „екскурзије" ван брака. Али Сека носи терет, који би био довољан и за Херкулова плећа: своју мајку, једну од типичних Нушићевих ташта, која би била у стању да разори најидеалнији брак. Г-ђица Бобић је скицирала ову ташту мало сложениЈе него што их скицира Нушић. То није обична српска ташта, него оличење свих ташта на свету. Она сматра зета као златан рудник, који треба експлоатисати. Хоће да завлада деспотски не само његовом имовином и његовом кућом, него и његовом душом, — ако се мождани рефлекси оваквог једног човека могу назвати душом —, његсвим навикама; да му пропише начин живота, понашање; хоће да га одвоји од мајке. Као „космополитска"' ташта, она има вишу културу и љубав према музици, али то своЈе образовање манифестује сувише претенциозно, тражећи и од нешколованог и уметнички тотално неосетљивог зета да учествује у њеним уметничким усхићењима. У цртање ове фигуре г-ђица Бобићева је унела нешто од Филаменте из Молиерових „Учених жена". Узгред се спомињу и браћа Секина, мангупи, који се возикају зетовим аутомобилом и доводе га у иоложај да плаћа казне за њихове изгреде. Пред оваквом породицом бледе сви други разлози за несносан живот између Секе и Косте Тодоровића: Огромна'разлика у култури, тако да се њих двоје не би могли никад разумети, кад би чак и постоЈала искрена љубав са обе стране; сумњив Секин живот пре удаје; начин како је „уфаћкала" Тодоровнћа и одвојила га од прве жене. Г-ђица Бобић је све те моменте нагласила у драми, али им није дозволила да делују на развој радње. А није било ни потребно. Тодоровића и његову прву жену Лепосаву веже дете, које обоје воле. Око тога детета и развија се цела борба. Г-ђица Бобић је лепо оцртала ову љубав према детету, која уноси нешто светлости у овај породични пакао. Ту је још адвокат, који живи од ових заплета, а донекле их и сам потстиче, — добро погођен, - и зедна монденка, коЈа допуњава слику савременог бео-