Opštinske novine

366

Београдске општинске новине

градског живота, иако није довољно индивидуалисана; за њу је употребљен готов клише. Као контраст овој модерној „отменој" средини дата је Костина мајка, патријахална разборита жена, чији мозак још најправилније ради. Ни богатство ни ново друштво није могло да помути њену душу, па чак ни да делује на њену ношњу. И момак Митар, који је сачувао свој сељачки разум и инстинкт, — слично као служавка Мартина у Молиеровим „Ученим женама" — остаје нетакнут од ове „културе". Она га тишти у облику лакејске ливреје-и сав је срећан кад је може заменити својим обичним комотним оделом. Доста материјала за једну интересантну драму. Г-ђица Бобић Је тај материјал добро искористила, вешто је изазвала сценске ефекте. Могли би се учинити извесни приговори: Има нешто превише вулгарних израза, чак и за београдску „отмену" средину; на извесним местима нешто застоја у радњи. Неке личности, као Сека и Лепосава, нису довољно психолошки анализиране; њихови поступци нису увек мотивисани њиховим карактером. Ону тучу између Костине мајке и таште, дуго чупање за косе и рвање по поду, која даје комаду нечег вашарског, морамо уписати у грех редитељу г. Штимцу, који је још комад „удесио" за сцену. Г-ђицу Бобићеву је послужила добра срећа и у избору глумаца, које је позоришна управа извршила. Г. Јован Гец је створио од Косте Тодоровића фино разрађен комични тип, који се гледаоцима урезаб у памћење. Играо је неусиљено, развијајући вешто сваки комични ефект. Г-ђа Марица Поповић је, својом игром, прибавила Лепосави симпатије публике, које писац није знао да осигура. Она је подвукла у њој ону женску поверљивост према боље васпитаном мушкарцу и тежњу за срећом толико много и ветто, да је њена по_ квареност изгледала више као одраз средине у којој живи, неко као саставни део њене душе. Добивао се утисак да би то била добра жена да се намерила на своју прилику. Интересантно је да г-ца Бобић, када је играл-а ову исту улогу, није могла, или није хтела, да подвуче те моменте. Она је од Лепосаве створила мангуп-жену, и тиме оправдала њену несрећу у браку, а донекле и у љубави. Лепосавина критика друштва није, у игри Г-це Бобић, имала моралног ослонца. Ова двострука појава г-це Бобић, као писца и као глумца, у свом властитом комаду намеће питање: Да ли писац може увек најбоље да интерпретира своје личности и да ли режисер и глумци морају слушати писца када им се намеће као саветодавац? Г-ца Бобић је још првокласна глумица, зна своје савете сама да претвори у дело. Па ипак њезина појава на позорници у властитом комаду неће, чини нам се, допринети да појача становиште оних који на горње питање желе да одговоре позитивно. Г-ђа Прегарац је више створила него одиграла улогу Секе. Она је отелотворила констатацију да ни културна и добра жена не може створити брачну срећу ако је околина непогодна за то. Сека мора да дели судбину своје мајке, а донекле и да устукне испред мужевљеве љубави према детету из првог брака.

' Г-ца Новаковић, симпатична мала глумица, ванредно је одиграла дете из првог брака, које је запуштено и рђаво васпитано, али бистро као роса. Неколико мохмената у њеној игри — кад имитира, на пример, своју мајку — заслужују да се убележе у уметничка дела глуме. Када се има у виду да је њена улога обимна, траје кроз све чинове од почетка до краја комада, можемо бити задовољни са нашом „Ширли Темпл". Она је имала и добро акцентовану дикцију и природне покрете који правилно тумаче улогу. Нешто погрешака у њеној игри, види се, треба натоварити на леђа редитељу. Г. Старчић је био у свом елементу када је играо мондена. За г-ђу Урбанову би се теже могло тако нешто рећи, иако је и њена монденка реална. Није само довољно ниансирана. Г. Живановић је дао занимљив тип адвоката. Г. Штимац је доцније тај тип мало лежерније интерпретирао. Изгледа нам ипак да би г. Живановић, као адвокат, зарадио нешто више пара него г. Штимац. Г-ђа Ана Паранос је, у улози Костине мајке, дала типичну патријархалну српску жену, која трезвено мисли, и баш због тога одудара од средине у којој се налази. Цела њена појава изазива много ведре и пријатне комике. Сукоб мајке са новим поретком у кући испочетка је дискретан. Она посматра са стране, даје израза своме мишљењу само кратким и благим примедбама, иако се кроз њен тон осећа незадовољство. Умеша се у живот свога сина, да рашчисти ситуацију, тек „када је дара превршила меру". Ту поступност је г-ђа Паранос врло лепо извела. Г-ђа Врбанић је уметнички подвукла у својој уло_ зи и елементе нушићевске таште и елементе Молиерове „Учене жене". Г-ђа Перић као васпитачица, г-ђа Златковић као Немица гувернанта, и г. Глигоријевић као момак Митар заслужују сваку похвалу. * Зрела жена, написао Дени Амиел. — Фини нсих.јлошки комад, у коме се прецизно анализира дута жене која је при крају четврте деценије а није се још до краја развила, није изживела свој љубавни живот. Мајка, „зрела жена", без своје воље, поред све своје чистоте, осваја ћеркиног вереника. Она је претставница старије генерације, која има дубље, уметнички израђеније васпитање. Сама њена поЈава у сзлону, где се забавља послератна површна омладина — која говори само о спорту и биоскопу, не уносећи у свој разговор ни мало душе — уноси топлоту и чар. Она осваја не само својом продубљеном дискре т ном женскошћу, него и широком културом, развијеним смислом за уметност. То су жене које делују сугестивно на душе, па тек преко душа на физиолошке прохтеве тела. Комад је на нашој позорници врло добро постављен, ситуације пажљиво простудиране, декор саставни део целе радње. Глума је упућена добрим правцем. Редитељ г. Драгутиновић је успео. Али, нажалост, сви глумци нису до краја разрадили своје улоге. Нису их трансформисали у глумачку уметност, него су неки од њих дали више сиров материјал.