Opštinske novine

5*

Јавна говорница

Грађсњс умстничких ател>еа — Предлог о изградњи уметничких атељеа на већим општинским и свима репрезентативним зградама. —

Послератни уметнички Београд имао је да реши два веома важна проблема без којих се не може замислити уметнички живот у једној средини, а то су питање дворане у којој ће се вршити сталне и повремене изложбе уметничких радова и питање уметничких атељеа. Прво питање за сада је решено подизањем Уметничког павиљона на Малом Калемегдану. Нећемо се упуштати у расматрање да ли тиме сви уметници могу бити задовољни или не. Питање грађења уметничких атељеа није још решено. Најмеродавнији фактор, Удружење ликовних уметника, давало је неколико пута сугестије и доносило резолуције, које, изгледа, нису имале довољно одјека на неким местима која располажу могућностима и која су позвана за решавање оваквих питања. Подвучена су два начина рада при решавању овог питања. Један је да се приступи грађењу уметничке колоније, која би обухватила атеље-е са становима за уметнике. Овај предлог, колико примамљив и колико одговара потребама, толико је и неостварљив у вези с приликама које сада владају. Он претставља цело урбанистичко питање које изискује велике материјалне издатке, а које се може решити само у вези с другим питањима урбанизма наше престонице. Други предлог, да држава, односно општина^ па и појединци, саграде известан број атељеа, далеко је остварљивији. Од општине се захтева ово: Требало би да Општина ириликом 1рађења својих већих зГрада, у првом реду осноних школа, саГради на свакој зГради по један атеље, а по м^оГућству и више њих. На извесним општинским зарадама постоје и сада такви атељеи, те би Општина могла да их доГради и у Iоним зГрадама Где их сада нема. На тај начин на зградама које припадају Општини подигло би се око тридесетак атељеа, што

би у извесној мери подмирило потребу за атељеима. Са педесет општинских атељеа добијених дограђивањем на старим и грађењем на новим зградама било би доста учињено. Трошкови грађења били би незнатни, с обзиром на циљ коме су атељеи намењени. Општина иначе има довољно материјала да догради четири зида и плафон у свакој од тих зграда. Осветљење и вода и онако постоје у -њимс!. Од уметника не треба тражити да плаћају кирију у општинским атељеима. Требало би да Општина предвиди својим Грађевинским правилником да се приликом Грађења већих репрезентативних зГрада саГради у њима и известан број атељеа, који би се издавали уметнмцима под кирију. Несташица добрих и погодних атељеа подигла им 1 је цену тако да је мало који уметник) у стању да држи атеље. Има случајева да су уметници плаћали месечно по 1.700 дин. за атеље од две просторије, с грејањем. Разуме се да је то неиздржљиво. Од 150 београдских уметника тек их десетак располаже атељеима. Остали су приморани да изнајмљују, ако су у материјалној могућности, собе на мансардама, бивше шупе, занатске радионице, и да у њима раде. Иначе раде у својој соби за становање. Ни сликар ни вајар не могу честито да раде у таквим приликама. Ту нема ни простора ни светла. Кад би Општина саградила на својим зградама педесет атељеа, кад би се на приватним зградама подигло још педесет, питање уметничких радионица било би донекле решено. Али би још увек стајало отворено питање уметничке колоније. И једно и друго питање зависи у великој мери од Београдске општине, односно од става који она буде узела према њима. Стеван Хакман