Opštinske novine

Књижевни додатак

џон, но&њ жи6&ш>, ффф — Дневник једног инвалида (Роман из београдског живота — награђен на књижевном конкурсу Градског поГлаварства Београд) —~ (Наставак) 5 - ВЕЧЕ ВЕСЕЉА И СУДБИНСКИХ ЗАПЛЕТА

Седим сасвим осамљен у својој покретној столици под орахом, мојим омиљеним местом. Из нове куће допиру до мене музика, певање И смех више гласова. Младеж се забавља. Костин је рођен-дан. У исто време, по дединој жељи, прославља се Јелисаветина срећно положена матура. Бака, моја мати, ујак и Наста такође су тамо. Они су по дужности, направили посету снаји Заги, седе сада заваљени у дубоке фотеље од плавога дамаста у њеноме салону, пију црну кафу из арапских златних филџана, са ум:етничком резбаријом, на које је моја снаја горда, и које употребљава само у ретким приликама. Стара кућа је напуштена; а необична тишина испуњава ми срце хладноћом, и управља моје мисли суморним правцем. Али одмах потом љутим се на самога себе, и отпочињем да анализирам своју унутрашњост. Ова метода увек ми помаже да се ослободим туробности. Критикујем и персифлирам оно што Сам: смислио новим током мисли, који отприлике изгледа овако: „Чудно је колико енергије ти трошиш да се помириш са стварима које се не могу изменити. Свакодневно се ћутећи мучиш да своје жеље угушиш. Седећи у својој покретној столици, ти би највише волео да сви чланови твоје породице остану окупљени око тебе, и да нико од њих никад не пређе већи ■ простор од неколико квадратних метара, слично стаду које пасе око свога пастира. Ти си осуђен да не живиш властитим животом, — али ти је зато потребна пуно саживљавање са свима моментима постојања твојих сродника, и тесна веза са свима живим и мртвим стварима ове

куће. Ти их, почев од баке, све волиш, целом неокрњеном и неистрошеном снагом своје усамљеничке душе; стари намештај, мали прозори са решеткама, поабани кућни праг, старији од сто година, свако дрво, свака биљка, сваки камен је дао тебе самог. Све ово сматра твоје срце за своје царство и за своју баштину. Иза кућних зидова, иза баште, налази се свет, страни, непријатељски свет, о коме ти ништа нећеш да, знаш,, и који негираш. Тај свет има дуге руке пожудне очи; оне вире кроз старе пукотине зида и већ су откриле твоје благо. Својим дугим рукама свет ће узети себи све твоје драгоцености, једну за Другом, — да би и страни људи у њима уживали, и да оне не би, као стара дрвета ^ башти, и као њене ограде од руже и јоргована, срасле једна са другом, као у неком опчараноме царству сенки. Ти мораш' да примиш судбину, и да гледаш како један млади члан за другим оставља стару кућу. Кад би имао две здраве ноге, и ти ,би гледао радознало преко високога зида, и изгубио 6и се кроз мали капиџик у ономе свету који називаш непријатељским. Тада би и твоје очи биле засењене његовим примамљивостима; у њима би мање љубави остало за ствари из твога садашњега ропства. Тада се твоје срце не би тако дубоко као сад кидало од жалости што ће стара кућа остати једном без свих својих драгоцености, празна и нема. Али ,ти стално боравиш на истоме месту. Ти мораш овде истрајати у нераскидљивој везаности људи и ствари, у љубави ,и верности, ,и сачувати их у сећању, како би сви они постојали дотле док