Opštinske novine

438

Београдске општинске новине

јајка да би се друкчије 'могло догодити. Јелисарета је припадала њ^му. А са мном и са дедом руковао је у тајности веп одавно као са шаховским фигурама, иако ми, о томе ни појма нисмо имали... Преостало ми је само једно: напори да отклоним камење спотицања са пута у овај брак — Јелисавети за љубав. Не могу рећи да је Стеван Осаковић био несимпатичан. То никако не. Пасматрао сам га цело вече. Понашао се беспрбкорно, није био ни сувише хучан, нити ђуриљен. Његова; појава пре је изазивала допадање. Кад је играо са Јелисаветом, признао сам себи да су њих двоје један леп пар. Чврсто је држао у наручју, и Јелисаветина висока фигура, због које смо је често дирали, изгледала је поред њега осредња. Стеван је био доста већи од ње. Са Костом изгледа да се добро спријатељио. Бобу је одмах освојио, пошто је умео да се стави на њен духовни ниво. Она је чак лако са њим кокетирала, што Боба чини само кад јој је неко у милости. Само за Сашу није нашао праву реч, Пошто је Саша данас изузетно раздраган био, и лармао са својим друговима, студентима медицине, Стеван му је лричао о ногометним утакмицама, коњским тркама, и о другим спортовима, мислећи да је и он спортист, као његови другови. А Саша ништа више није мрзио од тога „задиханога гоњења човека и животиње", како се једном приликом изразио. Али то није могао знати вешти Стеван Осаковић. Сви људи не носе на челу тајну своје душе. Саша, младић од двадесет и две године, уопште је једна сложена природа, јако склона меланхолији. Човек није могао лако да продре у свет његових мисли. Своја осећања и намере он је брижљиво у себи крио. Зато га је напорно било познати. Остао је донекле далек и свом брату Кости и сво^ој сестри Боби. Само са Дудом био је истински весео и живахан. Једном сам га упитао зашто је, како се чини, највише наклоњен Дуди, и зашто се баш њој поверава, кад је она још дете. На то ми је Саша замишљено рдговорио: — Знаш, чико, она је тако срдачна и неизопачена. Њено учешће је истинито и поштено; она пита са Кристалном отвореношћу, — и ствари тада губе своју тамну страну и своју сложеност... Поред ње егзистенција постаје много простија... и мени лајкне... Ја самоме себи често отежавам живот... По својој природи, права сам супротност нашој Дуди. — То је тачно. Али ово дерле искоришћује твоју наклоност и попустљивост према њој. Верујем да пола твога џепарца оде на Дудине жеље и прохтеве, — одговорио сам му ја. Па ако, насмејао ,се Саша. Она има добар укус... и најчешће жели уметничке предмете. А исплаћује се начинити јје радост, јер она уме да се радује. Данас нико више не зна

да се радује као Дуда... Просто уживам кад је гледам... Сећаш ли се ; оног скупоценог пешчанога сата којим сам је лане изненадио? Сатима је посматрала како се прелива песак из једне стаклене кугле у другу. За њу је још' све мистерија... А њене жеље нису ћуди. Она брижљиво чува све ствари, а то ми се допада. — Боба прилично презире Дудину колекцију — уметничких предмета, — додао сам ја. — Да, и заго ;ме често жалости. Она је најзадовољнија кад добије какву модерну пудријеру чудне форме, или неки нови париски мирис. Саша, и спољашњошћу и унутрашњошћу, личи на мога покојнога брата Драгослава. И он има исте дубоке тамне очи, прав нос и пуна, мека уста, Која су могла горко да се скупе. Над његовим високим челом надносила се јако црна коса. Своје медицинске студије, схватио је врло озбиљно, и доного је читао, по сопственоме прохтеву. Његова мати нрорицала му је да ће једном; постати чувени лекар. Лако је могуће да ће она имати право. Стеван (е, међутим, својим вештим јманеврисањем, ухватио ујка Павла. Деда| — како га и ја, због деце, зовем — ^абављао се већ дуже време срдачно са Далматинцем. Разговор између њих двојице текао је лако. О чему ли су тако предано расправљали? Вероватно о неком сасвим равнодушном предмету. Али много ме је чудило што је деда тако разговоран. Да је могао слутити шта тај човек намерава!.. Деда ће се запрепастити кад ја, Јелисавети за љубав, будем начинио препад на њега. У сваком случају, овај Стеван паметно поступа. Очевидно је да се допао деди. Само мени... мени се он никако не свиђа. Његови инквизиторски погледи, па металјни тон његовога гласа, који искључује сваку мекоћу душе... И што више продубљујем свој утисак, постаје ми све непријатнији. > НедалеКо од мене етоји Јелисавета... Нзена душа ослушкује шта она -двојица говоре. Растојање јој не допушта да »чује дедине и Стеванове речи. Али ипак разуме да се између њих двоје створила пријатељска веза; зато светли пуно поверење из њених лепих очију, а њени образи радосно пламте. У њеној прозирној хаљини боје јоргована личи она на диван, племенити цвет једне ретке *биљке. Лагано пада сумрак; Као завеса спушта се он са врхова дрвећа у башти, клизи преко воћњака, и допире до наше свечаности. Он се благо уплиће у широКе гране, а изнад ове раздрагане младежи навлачи свој заштитни, романтични свод. Огромни <месец, који, је пола ватра а пола љубичаста ноћ, баца свој први бледи зрак на празан кристални суд за „боул"; његове изломљене равни светлуцају као злато, Тај први зрак месеца делује на мене као поздрав из свемирскога пространства... И одједном је тамна ноћ. Пале се шарени лампи-