Opštinske novine

Други дан, нови живот, други људи

437

ти на земљи трајеш. То благо нико ти не може одузети. Најзад и ти сам, инвалид, припадаш области сећања. Навикни се на то! Немој се бунити против стварности!" Данас није само двострука свечаност, него је и дан кад (ми је Јелисавета хтела да претстави Далматинца. Са великим интересом чекам тај моменат. Моје суморно расположење произлазило је управо из те чињенице. Стрепим за своју младу браганицу. Пребацујем себи што нисам умео боље да је одбраним. У овоме случају обистинила се стара пословица: лакше је сачувати џак бува него једну једину девојку! Чујем како капиџик цлкрипи. Друштво је пројурило кроз башту, са Дудом) на челу. Она ми маше још рздалека,, а ја се смејем на њу. Опет ми је топло око срца. Боба и Костини пријатељи вуку велики кристални суд, боце и јагоде. Хоће да праве „боул". Саша и једна шегова колегиница носе велику корпу ,пуну шарених лампиона. У тренутку је сто под орахом препун. Младеж се вере на широке гране, и веша на њих лампионе и ланце од разнобојне хартије. Праве се мале групе; Боба је оКружена Младићима. У својој затворено плавој свиленој хаљини, она чини Јврло елегантан утисак. Танка је као -прут. Има јако црвене нокте и веома је нашминкана. Мени се више допада кад се умије. Дли тако намештена изгледа врло интересантна. Дуда и њене пријатељице одједном су упадљиво мирне. Оне кусају сладолед од ваниле, побожно и предано. Дуда још увек завија на своме чистом дегињем челу једну изазивачКу локну а 1а нека од њихових „звезда", чини ;Ми се Долорес дел Рио. Нзени покрети су врло складни. Саша и неколико студената[салећу је због нечега. Дохватају је, и бацају у висину, — а Дуда се хвата за дебелу и Широку грану, и већ идућег тренутка седи згодно усред њенога зеленила. — О 1етрога о тогез. Стара кућо,, зар се нећеш срушити од призора Толике слободе? Пружају јој мандолину, и одједном се са усана овога дериштета /јзазлеже једна љубавна песма, тако топла и чежњива да ми жмарци прелазе преко леђа. Она |пева још неколико песама са таквом искреношћу и топлином како се може певати само о стварима које човек не познаје, али о којима сања, чудесно сања, — резонујем ја, да бих Дуду оправдао пред мојим пуританством. Али што дуже ове љубавне песме гграју, мене све више обузами неко чудно осећање, и баш кад намеравам да се предам жалосним [рефлексијама, Дуда скаче са дрвета, и виче одлучно: — Доста је... хајде да играмо... Ко жели да игра? По ©вим плочама дивно се Клизи. Сви су готови на то. Један грамофон замењује оркестар. Парови почињу да, се окрећу, по такту фокс-трота и других игара. А јелисавета? Шта је са њоме? Она се не налази међу присутнима. То МИ није по

вољи. Или — да се не боји? Баш сам хтео да пошљем Сашу по њу, а она наиђе из воћњака са једном високом мушком приликом, и приђе мени. — Дозволи, чико, да ти претставим господина Стевана Осаковића. Он се поклони, ја му пружих руку, и два ока, сива као челик, погодише рие продорно. Имао сам осећање као да смо нас двојица променили улоге,, и као да није кандидат он, него ја. У сваком случају, изгледало је да он са испитивањем моје личности није био нарочито незадовољан. Почео је да говори, и ја сам га пустио да прича. Већ одавно — казао је он — желео је да дође у везу саммном, али Јелисавета је увек била против тога. На моја питања одговарао је он без устезања, јасно и кратко, на, изглед искрено. Обавештавао јме је о својим приликама и о својим сродницима. Они су живели на једноме малом острву у јужној Далмацији, на Силби. Још као „дечку било му је његово место рођења сувише мало, па је побегао у Београд, где је ишао у гимназију на Дорћолу, и доцније завршио студије. Тврдио је да је радан човеКј, и да његова егзистенција тече уредно. Првобитно је намеравао да остане нежењен. — Али, на једној школској свечаности почела је једна ученица да ме интересује... Упознао сам се са Јелисаветом, и на чуђење самога себе запросио <сам је... Све више ме је поседала мисао да њу задобијем, и да оснујем породицу. Моје досадашње момаштво чини ми се Као нешто најапсурдније у моме животу, откад сам нашао Јелисавету. — ... Нисам више млад, скоро ћу напунити тридесет година... Разумећете, веома поштовани господине Николићу, да свако ,одлагање значи за мене губитак... Распитајте се о мени — ја се; од тога не бојим. А затим вас молим, заједно са Јелисаветом, да се заузмете за нашу ствар код господина рашега ујака... Не можете ми пребацити да сам из младићске непромишљености хтео да заведем Јелисавету... Можда чак налазите да сам мало стар, у порођењу са годинама ваша братанице. Уверавам вас да ће моја зрелост бити једна гаранција заштите за Јелисавету. А, најзад, и сама Јелисавета је озбиљан створ... захваљујући вама — он се са признањем поклони преда мном — иначе је не бих изабрао, Не бих је чак <ни приметио, закључио је смејући се. Овај човек је знао шта хоће. Његове очи, сиве као челик, које су ме непомично гледале, и његов метално тврди глас одавали су вољу која поступа само по своме нахођењу, и која не одустаје од онога што је наумила, макакве се сметње појавиле. Исувише сам добро осетио како је његова молба да ја говорим деди само једна формална учтивост. Он није сумњао да ће све ићи по његовој жељи; његова воља била јр сувише