Opštinske novine

птари водоводи, чесме и бунари у Београду I Борба за воду у Београду до пре пола века.

Данас имамо у Београду воде у изобиљу: за пиће, купање, поливање улица и башта, као и за друге потребе. Млађи нарашт|аји треба да знају да тако није било до пре 45 година и да је питање воде било најважније питање комуналне политике. Због воде је онда долазило до честих сукоба. Код чесама ое чекало по више сати на ред, долазило 'је и до туче и кући се долазило без воде и без судова — који су остајали разбијени код несми — па, не баш ретко, долазило се кући и са крвавим главама. Чесама није било у довољном броју. Београдски дневник од 3 маја 1883 у једној белешци пише: „Престоница наша нема довољан број * чесама. За пример биће мислимо доста то кад кажем ( о да цео западни Врачар има само једну а Савајмала ниједну чесму, но мора да иде: или код Краљеве перионице, или код Вазнесенске цркве, или на Тоскину чесму." Та чесма, о којој се говори да је служила за цео Западни Врачар, постојала је код данашње Војне болнице. Резервоар те чесме, чији је капацитет био 100 3 и сада постоји у болничком дворишту. У иоменутој белешци, ипак није тачно да Савамала није |имала ниједну чесму. И Тоскина чесма, и она код Краљеве перионице, звана ,,Госпођина", припадале су Савамали. Наравно, да је то бИло и сувише мало за онолики крај, управо кварт, тим: ире што је вода на чесми код Вазнесенске цркве била слаба, и како исти лист у другој белешци од 29 маја 1883 каже: „по кадкад и престане вода код ње тећи." До сукоба на чесмама долазило је и због тога што се и војска њима служила. Тако, Београдски дневник у белешци од 29 маја 1883 апеловало је на надлежне да забране војницима долазак на чесму код Вазнесенске цркве, јер, вели, због тога често долази до туче измрђу њих и грађана. Међутим, каже, у великој касарни постоји чесма са две славине и увек има довољно воде. Сукоб између грађана и војске постојао је и код палилулске чесме. На седници општинског одбора 14 маја 1883 председник Живко Карабиберовић саопштава како му је кмет палилуски доставио, „да на чесму палилулску доводе по неколико стотина коња из касарне и поје их на чесми. Око 4 -сата по подне постави

се шиљбок код чесме и онда се отпочне водопој коња, што траје све до у мрак." На овој седнци одбор је донео ову одлуку. 1) „Да се тражи од Министра војног да забрани војницима појење коња на чесмама. 2) Да се преко управе в. Београда поради да забрани свакоме да воду у бурадима носи ко нема дозволу општинску; 3) Да се чесме Крсте Ђорђевића и Косте Анастасијевића затворе и вода пусти у чесме водоводске." На седници општинског одбора, држаној 2 јула 1883,, вођена је дебата о чесмама, о приватнима који су воду спровели у своје чесме и о чесменџији коме је било наређено да чесме затвори' а он то није учинио. Наводи се, како је Суд звао чесмеџију ради објашњења а он писмено одговорио да не може доћи јер је болестан. И најзад је донета ова одлука, из које се види колико је важно било звање чесмеџије: „Да председник општине са 2—3 одборника одмах оде чесмеџији да од њега траже обавештења о стању воде на чесмама и одузму акта, па по истима да се колико сутра приступи затварању чесама и отвора по приватним имањима." Врачар се врло често жалио на оскудицу у води. Лист Борба у броју од 2 маја 1882 писао је: „На целом Западном Врачару има две чесме: Сад је већ мај а ми трпимо оскудицу у води, јер те две чесме не могу да подмире потребу неколико хиљада становника, више стотина војника и потребу луде куће. Сем тога ту се поје официрски коњи, одатле се вуче вода за прање, а носе Је и сакаџије за шпекулацију." Сукоб и на чесмама, да би се само дошло до воде, били су чести и крвави, а највећи сукоб био је 1862 кад је један Турчин убио једног српског младића на Чукур-чесми, због чега је после дошло до оног страшног бомбардовања Београда. Питање водовода непрестано је било предмет дискусије у општинском одбору. Увиђало се да тако даље не може да иде и тражен је начин на који би се Београд у довољној количини снабдео водом: како за пиће и канализацију, тако и за остале потребе. Интересантна је понуда Гугла и Гала који су 1883 од општине тражили концесију „да