Opštinske novine

454

Београдске општинске човине

Те године, 1890, већ се је озбиљно приступило припремама за грађење новог водовода. Технички пододбор општинског одбора (председник: М. Јосимовић; деловођа: Никола И. Стаменковић; и чланови: Коста Д. Главинић, М. Марковић, М. Милашиновић, Др. Марко Т. Леко, А. Алексић, Др. Лаза Пачу, Св. А. Зорић и Тоша Селесковић) израдио је предрачун по коме би грађење новог водовода коштало 2 мил. динара. За 29 мај 1890 био је сазват збор да реши да се општина задужи са 10 мил. динара за ове потребе: 1) за грађење зграда за основне школе; 2) за грађење водовода, кеја, кланице, канализације, модерне калдрме и антрпо-а. Пошто на овај збор није дошао довољан број грађана, то је други заказат за 3 јуни и на њему је задужење изгласано. Општинске новине не помињу број гласача на томе збору, али су то казале „Мале новине" у броју од 4 јуна 1890. За зајам је гласало 742 а против 79 гласача. Радови су почели по упутству стручњака истог лета. За канцеларију водоводног одбора узета је под закуп зграда пок. Томаније Обреновића, на углу Крунске и Обренове ул. (сада Краља Фердинанда). Та зграда и данас постоји на првом углу Крунске улице с леве етране кад се иде од „Лондона". Једновремено са радовима у Макишу вршена је и реконструкција Булбурдерског и Варошког водовода. Монтирани су и повезани сви извори а на Тркалишту подигнут резервоар. Тај резервар порушен је тек 1926 као непотребан. У августу 1891 реконструисани водовод почео је да функционише. Општинске новине од 22 септембра 1891 донеле су ову белешку: „У току августа пупггена је вода из свију извора како булбулдерског тако и варошког водовода у ново постављене цеви, и пошто се добило уверење да су нове цеви толико испрате да се изгубио укус и мирис на асфалт, којим су цеви превучене, затворене су све старе чесме и вода пуштена на нове. Реконструисани водовод даје сада воду за 21 чесму са 26 славина. На оскудицу у води и даље се кукало, али зато су и грађани били криви. Славине су остављане отворене и вода је немилице истицала. Према једном извештају водоводне комисије, чесме су добиле воду у времену од 16 августа до 1 септембра 1892: 1) Са општинског бунара за 12 часова рада — црпљења 2.540.700 лит. 2) Из варошког водовода за 24 часа рада . . . 1.426.637 лит. 3) Из булбулдерског водовода за 24 часа рада . . . 627.610 лит. Свега 4.594.947 лит. Од прилике та количина воде стално је добијана. Бунар који се горе помиње, то је „мала

црпка" испод млина Вшетечког, у ул. Франше Депере-а. Исте — 1892 на Петровдан свечано је освећен нови водовод у присуству намесника Јов. Ристића и владе. Програм свечаности био је: Пре подне: у 11 сах. водоосвећење код чесме на Теразијама; затим говор претседника општине Милована Маринковића и пуштање водоскока код исте чесме. Прва чаша воде из тераз. чесме послужена је намеснику Ристићу. По поднеј; у 8 с. осветлење и концерат на Калимегдану; у 10 с. ватромет на истом месту. На дан освећења било је у Београду 25 јавних чесама, Воду им је давао реконструисани водовод, а Макишки водовод снабдевао је куће. Из године у годину водовод је прошириван док није дошао до данашњих размера. Прва Управа водовода 1893 била је на спрату кафане „Лондон", где се уселила 1 маја 1893 а иселила 1 новембра 1894 у кућу Настаса Јовановића, на Зеленом венцу у бр. 8. У истој згради са управом водовода било је и Грађевинско оделење. Оно се је пре тога налазило у Панђелиној кући преко пута нове Народне скупштине. Пре 40 год. дакле, највеће општинско оделење — техничко — налазило се на спрату кафане „Лондон." Кафана је доле радила; а горе се правили планови за уређење Београда. * Према новом водоводу свет је доста био неповерљив. Г. Тиослав Тошић, шеф водоводне мреже у пензији, који нас је много задужио давањем података за овај чланак, прича како машиниста на Белим Водама није имао потребе да ради више од 3 сата дневно. Ујутру би напунио резервоаре и затим одлазио у лов. Резервоари су увек били пуни воде. * У првој управи водовода није посао ба^и тако глатко обављан. То видимо из извештаја одборске комисије, поднетог претседнику Николи Пашићу на његов захтев 21 априла 1897. Тај извештај који су потписали чланови: Никола И. Стаменковић, Марко Леко, Коста Главинић и Тома Селесковић, гласи: „Кад је пре 7 год. насилно уклоњена она управа водовода која је водоводе београдске и створила, онда се мислило да за руковање тако важним предузећем не треба ни знања, ни искуства. Мењани су управници готово свако пола године, докле напослетку није Управа водовода укинута као посебна управа и сви водоводи стављени под старатељство једног кмета. То неозбиљно стање које још траје, мора што пре престати. Управа водовода мора ое што пре поверити спремном и озбиљном управнику." О тим приликама и сменама управника,