Opštinske novine

3

Други дан, нови живот, други људи

649

Д а буде сита и сува... На далматинскоме острву где сам ја рођен са бебама се постуна :на следећи начин. Мати пошље своје мало дете са девојком, или са шеговом сестром, каткад и самом тако малом, да га једва мож^е носити, у гај ципреса, о чију се ивицу одбија зелјен касто-плаво море, са својим тихим таласима. Чим беба научи да седи, њој се на обали скине парадна хаљина, и остави се у кошулзици, краткој до стомака. Ако је случајно дужа, она се брижљиво задиже и дете се, онако како га је природа створила, метне да седи на песку. Пелене остају увијене у хартију. Зашто их стављати испод детета, кад од тога оно може, у извесноме моменту, осећати само влагу, па их служавка или сестра морају пропирати? Песак је много практичнији, — он не оставља никакав траг: течност усахне, место остаје суво, а дете весело... Сад су код нас мајке постале много паметније — уигтеде девојци узалудно ношење пакета са пеленама... При таквој нези деца одлично иапредују, заврши Стеван у смеху, поздрави нас са грандецом, и оде. Наста жели да ми покаже своју лепу нову кућу на Дедињу. Да бих својој доброј сестри учинио ту радост, скупићу све своје снаге. Сутра ујутру доћи ће Миша, да ме одведе у својој пространој лимузини. Са мном иду Дуда и тетка Милева. Бака, којој се кола изузетно допадају, одбија да пође, јер неће никада да остави стару кућу. Ипак је села у ауто, док нас је он, опран и изглачан, чекао на широким плочама нашега дворишта. Чак је шофер морао ближе да јој објасни механизам. „И ја сам се возила аутом, али не тако лепим као што је овај", примети бака. Моја мати је више пута посетила Насту, али она претпоставља да се вози фијакером на Дедиње, јер осећа чудан страх од свега што крије у себи какву механичку снагу, — као од аероплана, аутомобила, чак и од трамваја. Немогуће је наговорити је да узме у руке телефон и да у њега говори, или да стави *слушалицу на уво. — Ово је једина необичност коју на својој мајци познајем. А она је последица трострукога губитка њених синова, од којих су двојица остали мртви од механизиране ватре топова, — а мене трећега, она је за цео живот осакатила. Код мога дратоГа Магијанчета. Намеравао сам да останем код Насте један дан, а задржао сам се читаву недељу. Наста и Миша, те две дивне душе, обасипају ме пажњом и измишљавају за мене изненађења која ме дубоко потресају. Ко не верује у Бога, треба само њих двоје да позна, па неће више у њега су!мњати. Немогуће би било да слепа случајност природе оствари толику љубав и доброту. Божанска снага морала је покренути природу, при стварању два оваква земаљска бића.

Већу и добротворнију радост нису могли учинити мени, намученоме инвалиду, него што су ми поклонили нову покретну столицу, — један усавршен модел, који је Миша нацртао, и који најзгодније задовољава моје потребе. Кад притиснем на једно дугме, имам пред собом пулт за писање, у чијим се преградама налази хартија, писаљка, и налив перо. Притисак на друго дугме поставља лаки кров над мојом главом, који треба да ме чува од јакога сунца. При томе је ова столица лако покретљива, тако да сам могу њоме управљати. Могу да се возим кроз целу кућу, и да се из високога партера директно спуштам у парк виле, преко благо стрмога нагиба од бетона, — који је нарочито ради мене начињен. Осетно сам се освежио и ојачао. А моје расположење је изванредно. Радујем се као дете што могу свуда да се нађем, чак и онде где ме не очекују. Ово је први пут да скоро заборављам своје тешко инвалидство, — тако ми вешто нова столица замењује руке и ноге. Сем тога, вожња у вилу овога лепога јулскога јутра била је за мене доживљај: возили смо се уздуж и попреко кроз Београд. Миша, мој стари добри пријатељ, приредио ми је, са пуно утанчане пажње, право враћање у прошлост, — ону наше тако лепе и радосне младости, преливене надом. Успут се са Настиних и Мишиних усана непрестано отимало: „Сећаш ли се још...?" Да ли сам се сећао! Имао сам доста времена, — читаве године, — да тонем у разне успомене. Та оне су у садашњости биле једина лична нота коју ми је дозвољавало мучеништво мога упропашћенога тела!... Драги дискретни крај око позоришта до Душанове улице! Још и сад у њему лебди у ваздуху један романтични дах, нешто сугестивно, што материјалистичка и нимало романтична данашњица ипак није могла да угуши. Мирно леже ове улице и данас, и сањају о старој песми што сад полако у њима изумире, — јер у њихову поетичну атмосферу продире одјек блиске и хаотичне ларме велике вароши, која свакодневно све више осваја овај некад тако отмени део Београда. Једна извесна кућа још увек се налази у Позоришној улици, сад прекрштеној у Француску. — Због овога обесвећења тетка Милева крши своје руке у црним рукавицама, а своје отвореке плаве и ситне очи оптужујући диже небу. — Кад смо поред те куће пролазили, Миша и Наста хтели су да ме запитају: „Знаш ли још?' али се нису усудили. Да, знам... Теофанија... млада Гркиња, посланикова жена. Имала је најтоплија уста и најречитије очи, — очи које су умеле да се љуте, да одбијају и мазе, које су захтевале и обећавале оно што се речима не да никад тако добро изразити, али што су њена ћутљива уста врелим пољупцима савршено изражавале. Она је била моја прва љубав. Страсно смо се волели. — Премештај њенога мужа