Opštinske novine

650

Београдске општинске новине

за Цариград, значио је за Теофанију и за мене праву трагедију. Умало нисмо заједно побегли. — Теофанија била је идеалан тип класичне Гркиње. Имала је оне продуховљене племените црте које се још могу видети на фигурама ископаних ваза у Помпеји. Иначе је била малога раста и пуна, као већине Гркиња, али сразмерно. Једно вече мучила ме је чежња за њом, и пошто нисам могао да је видим, повео сам собом у оно доба врло чувеног циганина, Јаноша, примаша на виолини, са његовим л>удима, — и наложио сам им да пред Теофанијим прозорима отсвирају једну серенаду. Ми ша, стоички стрпљиви повереник моје жарке љубави, био је, разуме се, са мном. Али у место да, у знак захвалности, видимо лепо лице Теофанијино, нагло се дигла завеса са њенога прозора, и нека огромно дебела жена — њена мати — појавила се са папилотама у коси. Викала је на нас и грдила нас је, тако да су чак и врапци на липи почели уплашено да лармају. При томе је госпођа Артемида ковитлала своје велике црне очи на ужасан начин, и псовала нас у једној неразумљивој мешавини грчко-српско-румунског језика. Ово је на нас дејствовало тако комично, да : смо срећно преживели страх од њене појаве. Ја сам се и данас, у аутомобилу, морао гласно насмејати, при сећању на ову промашену серенаду. Миша ме је погледао, и смејао се заједно са мном. И његов дух изазвао је онај смешан доживљај. Потом рече весело: — Ко зна... можда твоја Теофанија изгледа данас исто као онда њена поштована мати. Оне су веома личиле једна на другу!... Наложио сам му брзо да ћути. — Мир, Мишо!... Мртве не треба ружити... а још мање живу прошлост... За мене, Теофанија значи идеал лепоте. Та она је најлепша жена коју сам икад у своме веку срео. Миша је одобравао, и рекао убедљиво: — Она је то и била! — или, пре, — сходно твојој теорији — она јесте таква! 'Али била је још једна тема на коју ни Наста ни Миша нису имали срца да начине ни најмању алузију. А простор где се она развијала у стварности биле су исте драге тихе улице испод позоришта. Да, моја прва и моја последња љубав имале су исти декор и оквир. У вечерњој магли која се у јесен дизала са Дунава, и ширила стрмим улицама, заштитилачки обавијајући нас, блажени љубавни пар, или у вечерњем руменилу што се распростирало далеко преко Дунава, клицао сам пресрећан. А Вера, — она је слушала песму моје душе, и одговарала ми је чедним стиском својих прстију. Била је готова да иде за мном на крај света, моја Вера, будућа сапутница мога живота. Потом је дошао рат... А затим, поновно виђење са мном било би велико запрепашћење и још већи бол за њу. Желео сам да јој уште-

дим потрес да ме види у оваквоме стању. Одрекао сам се ње, желећи јој добра. Желео сам да потражи срећу са другим. Али она, по својој одлуци, остаде усамљена. Никога није удостојила те среће да јој замени њенога Воју. /Киви сад повучена, у својој вили у Врњцима. Права и истинска повезаност два људска бића не да ее никад прекинути; она духовно преживљује све препреке које судбина поставља на овој земљи. У часовима најдубље усредсређености, кад се свагдашње дужности притаје, а усамљеност затвори свој круг око нас, сусрећу се Верине и моје мисли, и спајају се у вечној љубавној чежњи наша два срца. Дуда се такође угнездила код Насте. Она је објаснила: — Тако ми је празно без чика Воје. Навикла сам да му сваки час долазим, да му и најмању ситницу избрбљам, да се са њиме смејем и шалим, и да му читам новине. Сад апсолутно не знам шта се догађа у свету. немам просто с ким да говорим, — јер само чику занима оно што и мене. Уосталом, стекла сам о нашој породици поражавајуће мишљење. Морам да вам признам: налазим да је она доста ограничена. Сад је дошао на нас ред да будемо поражени. — Како то, Дудице? пита у чуду Миша. — Што ми се потсмеваш?! Нисам ја више оно дерле од прошле године, и знам шта говорим... Ето тако... Нико не уме лепо да ми одговара на моја питања. Уверила сам се да имам више енциклопедијског знања и од Косте, и од деде, чак и од Стевана. Саша — и то ме јако боли — толико је у последње време мргодан, да ни за шта не мари— Право да вам кажем, без чика Воје ми је смртно досадно... Без свих у кући још бих могла, само не без чике. Јер он све зна, и чини м!и. се да има богатији и лепши живот — живот; од стварне вредности — он, који седи закован за своју столицу из дана у дан, и из месеца у месец, — од чланова наше породице који се диче својом личношћу, и мисле да вреде бар колико седам првих грчких мудраца. А, у ствари, тако су празни и шупљи да мене, седамнаестогодишњу мудрицу, мука ухвати, кад их подробније загледам. Наста се у смеху умеша у разговор, и упита нашу братаницу: — А шта би рекла кад бисмо повели Воју у Зајечар, разуме се аутом? Дуду прво обли руменило, па после побледе; иотом рече испрекидано, окренута мени: — То боље немој да чиниш, чико... не ради мене... јер ја бих једноставно пошла са вама, — Миша и тетка Наста и онако су ме позвали... Али ти не смеш да оставиш кућу... иначе ћемо сви пропасти... Морам нешто да ти кажем... Нисам имала храбрости за то... Али, молим те, не остављај нас... Ја сам видела нешто врло рђаво...