Opštinske novine

652

Беог радске општинске новине

сав терет својих усамљеничких дана ћутања и покоравања, под туђим кровом, избијала је њихова права природа, са њеним још помало неуглађеним особинама, које чак ни стара култура њиховога народа није успела сасвим да угуши... И оне су почеле да, на врло фини и утанчани начин, забадају једна другој пакосне иглице зависти и личне мржње. Али, срећом, њиховој слободи брзо је откуцавао крај, и оне би се опет срдачно погледале и растале, очекујући да се идућег излаза поново тако пријатељски састану. Јер, иако су између појединих од њих постојали антагонизми, — везивала их је нераскидна чежња за њиховом далеком, обожаваном отаџбином. Слушао сам радо Дудине занимљиве опаске. И док смо нечујно клизили ка Теразијама, које су блистале у млазу разнобојне светлости реклама, и промицали покрај бљештећи осветљених излога, усред тутњаве трамваја и аутомобила, — док је десно и лево на тротоарима промицала гомила шетача, лупало је моје било по безбрижноме такту уличнога живота, и осећао сам се потпуно срећан. Заборавио сам на свој привидан живот који је трајао већ читаве године, заборавио сам на болест, болове и моје тешко непрекидно одрицање. Без жеље седео сам поред Дуде, слушао сам њена објашњења, и опијао сам се за мене тако необичним изгледом данашњега Београда и његовом интензивном живошћу. Било ми је као да, после дугога отсуства, поново налазим своје благо, изненада увећано и улепшано. И ја сам га наново примио са љубављу и захвалношћу... Дуда ме одједном лако гурну, и рече ми брзо: — Погледај, после „Атине", онамо лево, ту малу посластичарницу. То је „Холивуд", и ту почиње рај за нас гимназискиње, па се продужава преко „Путника", скоро до Прашке Банке. Неколико радња на томе месту продају искључиво слаткише и сладолед. Шоферу је довикнула да стане пред „Холивудом". Молећивим гласом обратила ми се тада: — Дозволи, чика Војо, да ти понудим један „Микадо": то је посластица која ће се и теби допасти. Дуда одјури у радњу. Била је препуна све та, — младих девојака, са гимназиски пропи-

саним тегет капама, накривљеним на електрично-таласавој коси; број разреда на њој вешто је био подврнут. Желеле су, очигледно, да се прикажу као одрасле, као праве даме. Било је ту и студената и гимназиста. По двоје или по троје у групи, стојали су они и грували су колаче. У дну те дуге и уске посластичарнице седела је крај зида једна млада девојка. Пред њом је стајао тањир са нетакнутим слаткишима. Она је непомично гледала у врата улаза, и нервозно кршила руке. Њено лице изражавало је очајање и безнадежну утученост. Погледала је још једном на сат; затим је механички отворила ташну, спустила на сто неколико динара, и устала, тромо и љуљајући се. На вратима се сукоби са једним младићем од двадесет до двадесет и две године. — Досад сам те чекала, рекла му је скоро безгласно од уздржанога плача. Он је само хладно погледа од главе до пете, и као да просто преко ње корача, прође кроз врата, и уђе у радњу иуну граје и смеха. Девојка остаде тренут-два као скамењена, пође даље, ухвативши се инстиктивно за гушу, као да је нешто дави, — и нестаде је у гомили шетача. Међутим се Дуда вратила са пакетићем, и врло ведра заузела је своје место крај мене. Показала ми је у пролазу још и једну радњу, специјално за сладолед. Уз стакло излога стајао је један човек у белој униформи кувара, и пекао на електричној плочи обланде, које је затим вешто савијао у мање и веће фишеке. У једној великој каци мешао се сладрлед. А у радњи стајале су, једна до друге, девојчице, и младе и седе даме, и лизале су разнобојни сладолед који је, сличан слеђеној пени, испуњавао фишеке, назване корнет. Слатко сам се смејао тој, за мене тако комичној и гротескној слици, — том лизању сладоледа језиком неких озбиљних и седих дама и младића са корзоа, који су, у тој заносној наслади, држали у слободној руци прописане рукавице. Дуда је била пресрећна што ме је видела тако расположеног. Кад смо стигли пред дрвену капију наше куће, изјавила ми је да је ова вожња била њена најлепша шетња откад памти за себе. Добро дете моје! Зора Ђорђевић

(Наставиће се)