Opštinske novine

Силуеиле из силарог Београда Сећањс на Лену Гавриловић

Истакнути немачки писац Емил Шефер у свом предговору познатом делу Алфреда Ремона „О женама класичног периода" запажа разлику између два позната начина писања историје: један којим се служе песници, како он каже, „краљеви у области науке", којима је

Лена Гавриловић као Офелија Бог дао велики дар да удахњују нову душу лицима која су давно пала у заборав и да их приказују тако јасно и непосредно као наше најближе; други који полазе од „чињенице" и настоји да обогати наше знање оним што се

„одиста догодило". Док вредност првог начина писања зависи у .првом реду од талента, у другом случају она стоји у вези с чињеницом и од ње зависи колико и сама чињеница од релативности истине којом је приказана, односно даљег проучавања, нових открића. Смрт сваког човека, који је у јавности деловао и тој јавности нешто од себе дао, захтева од оних који су га познавали, с њим на један или други начин долазили у везу, да саопште све оно што може касније послужити било песнику, било историчару. Код тог, наравно, постоје устручавања разне природе, чији извор не лежи у недостатку „објективног критериума", већ много више у бојазни да било чим не повредимо успомену отсутног лица, да се случајно на неспретан начин не дотакнемо извесне интимне стране његовог живота, неког догађаја, интимног преживљавања кроз која пролази сваки, па и најмање осетљив човек. Гђа Лена Гавриловић, која је пре кратког времена у доби од 75 година умрла као опште вољена и поштована" уметниац, била је жена сасвим изузетне природе. Кратки сусрети с њом, било у Библиотеци и Музеју града Београда, било код ње у њеном стању у Скадарској улици, везани су једнако и за осећај захвалности коју јој дугују културне установе града Београда, као и за дубоко поштовање које је она свима улевала и као жена и као уметница. Једнога дана, пре три године, дошла је у Градску библиотеку и Музеј госпођа у дубокој црнини. Ушла је сасвим еластичним кораком. Тек кад је села, потужила се да се уморила пењући се високим степеницама до другог спрата. Како је нисам одмах препознала, погледала ме је као у некој недоумици, а затим је рекла: „Зар ме се не сећате, ја сам жена Милорада Гавриловића". С каквим је осећањем достојанства било изговорено ово име! У том је била сва госпођа Гавриловић. Не би се могло рећи да је она била од оних жена које „вуку свој корен од другога". Већ као жена која је ишла сомосталним путевимд, она је морала имати своју изражену и одређену индивидуалност, али је и као жена, и као уметница, била увек предани чувар успомене на свог великог мужа. Нзему је давала искључиво место у свим својим разговорима и успоменама. Она као да је тим потврђивала ми-