Opštinske novine

Се^ање на Лену Гавриловик

65'

ШТО што је у толикој мери лично, да ту сваки п а и највећи интерес уступа место светињи њихове тајне. Ипак сам морала прочитати писмо, јер је тако госпођа желела, а исто сам тако морала отворити и коверту на којој ]е стајало написано руком Старог Господина: „ђе бина коса. Добрила". Унутра се налазио .црвеном врпцом везан прамичак дечи]е косе. 1о је све што је остало тешко уцвељеној ;ма]ци и оцу од обожаваног јединог детета. Колико ј е мучних успомена било везано за ове избледеле хартије!.. Мала Добрила (Беба), ћерка госпође и господина Милорада Гавриловића, умрла је још као сасвим југала девојчица. Прамен косе, који се налазио ,у коверти, уз неколике слике и један уметнички портре, било је све што је остало. Мајке секу деци косу да им касније, кад одрасту, покажу како је била некад светла и мекана, а коса мале Добриле била је једини материјални остатак оне за којју су се везале толике родитељске каде и радости. У писму које је носило наслов: „Мојој Лени", кратким, прегнантним реченицама, предвиђајући страховиту бол коју им ;е судбина наменила, Стари Господин, једном нежношћу која дира до суза, настоји да у женину душу унапред улије ону снагу коју је једва и сам у тим часовима осећао... Девојчица је умрла 26 фебруара 1892. У „Босанској вили" од 3 маја исте године штампана је песма Драгомира Брзака „Успомена на малу Добрилу, јединче пријатеља Милорада Гавриловића". Дете је, вели песник, отишло са земље Богу, јер га је тамо привлачио сјај неба, анђели, мирис цвећа. Оцу и мајци ће тамо набрати киту цвећа, за оца крин, мајци јасмин „А кад се смркне, мајчице мила, Кад зађе сунце, кад падне ноћ, Онда ће твоја мала Добрила, С анђелске игре уморна доћ. ." Као и у овој фијочици, тако су и по зидовима висиле слике, дипломе, које су већином приказивале или самог Господина Гавриловића или наше највеће уметнике и књижевнико. уметникове пријатеље: Фијана, Војиновића и друге. Од својих слика госпођа ми је показала само неколико. На једној је била фотографисана као Офелија са цвећем у рукама; на другој као Есмералда из Игове Богородичине цркве; на трећој као мали паж.... Највише је волела фотографију која се стално налазила на столу њеног мужа. На тој је фотографији била не само лепа, већ је долазио до израза и њен шарм, отменост и интелигенција. Последњих година нерадо се фотографисала. Имајући ванредно развијено естетско осећање, она није подносила ни на самој себи промене које је време неминовно морало донети. Кад се једном згодом морала фотографисати за легитимацију, једва је хтела примити фотографије, јер јој се чинило немогуће да је то она... Од свег материјала што ми је дала о себи, поред фотографије, треба споменути позивницу на про-

славу тридесетогодишњице њеног глумачког рада уопште и двадесетпетогодишњице непрекидног рада на позорници „Српског краљевског народног позоришта" од 10-У-1911. Те вечери, која је госпођи Гавриловић остала у тако радосној успомени, давала се „Добросрећница" у режији Чича Илије, писца комедије „Дорћолска посла", поред господина Гавриловића и г. Саве Тодоровића, трећег великог глумца тог доба.. Карактер и уметничку физионоју гђе Гавриловић описао је ванредно лепо тадашњи хроничар „Малог журнала" у броју 131 од 10-К-19И Г.. Данас прославља двадесетпетогодишњицу глумачког рада г-ђа Лена Гавриловићка, симпатична и скромна уметница, чланица српског народног позоришта. Скромна као и увек, она се од те своје особине неће ни сад ослободити. Као што је радила, тако ће и прославити своју двадесетпетогодишњицу свога приљежног рада на пољу глумачке уметности. Репертоар г-ђе Гавриловићке је врлО разнолик. За двадесет пет година она је играла безброј улога које су по свему разнолике. Од наивке у романтичним и друштвеним драмама до Шекспирове Офелије; од изврсне салонске даме до Стеријине Пијаде. Неће се претерати кад се каже, да је ретко која глумица тако разноврстан репертоар имала. Госпођа Гавриловићка је данас може бити мало замооена. Пут кроз двадесет и пет година са бригама и тегобама са свим оним невољама које се обично јављају није тако мали. Толики пут са свима оним тегобама оставио би трага и на човеку. За двадесет пет година г-ђа Гавриловићка трудила се да што више да и да у књизи наше глумачке уметности остави што више трагова. Ми смо рекли да је госпођа Гавриловићка скромна. Вероватно то је и узрок што се о њој за време њених двадесетпет година глумовања није дизала ларма, нити се скупљали они који ће да вештачким путем изазивају одушевљење. Пре него што скромна јубиларка буде опет појавила се на позорници, скинимо капу и изразимо јој дубоке симпатије и поштовање. Главни део материјала који ми је том приликом предала госпођа Гавриловић односио се на Старог Господина,. Сређен хренолошким редом он даје ванредно значајне податке за све главне моменте његова живота и његова уметничког деловања.. „Књижевна недеља", „Забавник Малог журнала", наши дневни листови — сви из пера наших најпознатијих књижевника, критичара, доносе велики материјал о њему. Пригодом прославе 25 годишњице уметниковог рада 1904 у „Политици" објављен је чланак познатог књижевника Матоша, највећег боема у књижевности, који је о уметности и уметничком животу имао право да говори са нарочитом компентенцијом; у „Правди" од 25 XI исте године под насловом „Милорад Гавриловић и — ја" налази се, за историју психичког дејства уметничке игре Милорада Гавриловића на ондашњу омладину, ванредно интересантан чланак књижевника Божидара С. Николајевића о том како је игра Милорада Гавриловића и Веле Нигринове на њ до те мере сугестивно деловала да је побегао одјТкуће с чврстом намером да се посвети позоришту и глуми... Затим долази материјал који се од-