Opštinske novine

656

Београдске општинске новине

носи на 1908 годину, кад је услед разних трзавица у Позоришту дошло до пензионисања господина Гавриловића. Ту се на ванредно занимљив начин описују и оне студентске овације које су том приликом приређене, о којима ми је говорила госпођа Гавриловић показујући ми кроз прозор кућу у којој је у 1то време : с ;мужем становала. Године 1922 уметник слави други јубилеј — четрдесет година свог уметничког рада. У исто време пада и јубилеј двојице глумаца, рођених Београђана: Саве Тодоровића „Београђанина са Варош Капије", тадашњег београдског ситиа; чича Илије Станојевића „Дорћолца", из оног дела Београда у ком је у то време, како вели наш велики познавалац старог Београда Бранислав Нушић, „испред дућана расла лоза, на оџацима рода вила гнездо, а пачићи се брљали по барицама на улици, док се кроз њих кретало све шаренило балканско и Цинацрин и Арнаутин и Грк и Шваба и Јеврејин и Палилулац и Банаћанин, а из бахча и са доксата орила песма, пред кафанама звонила берберска тамбурица и вречала швапска хармоника и пиштала македонска зурла и био гоч".. Посебну групу сачињава материјал из 1928 године који говори о уметниковој болести. Око болесникове постеље купе се не само његови интимни пријатељи, већ и сви они које привлачи права и велика уметност. Књижевник Винавер посвећује му чланак под називом:„Милорад Гавриловић и наш проблем Европе" у ком, анализирајући на духовит начин наш проблем европеизације, означује у том процесу три главне фазе: 1) Нећемо да постанемо Европљани јер би смо морали престати бити Срби; 2) Антитеза — постајемо Европљани, али престајемо бити Срби; 3) Синтеза: и Европљани смо и Срби смо... он истиче да је Милорад Гавриловић оличење нашег Европљанина. Последња груиа овог материјала односи се на трагичну 1931 годину. 5 маја те године требало је у Народном позоришту прославити 50-годишњицу његовог уметничког деловања Војновићевом „Дубровачком Трилогијом", у којој је Гавриловић играо незаборавну улогу Орсата. Судбина је међутим друго сновала. 26 априла у 4 часа по подне велики ^уметник, један од најобразованијих наших људи, умро је у овој малој кућици у Скадарлији, не дочекавши свој последњи тако заслужени јубилеј. Одржан је величанствен погреб. Прослава предвиђена за 50-годишњицу уметниковог рада накнадно се претворила у комеморативно вече, На спроводу се опраштају с уметником: Бранислав Нушић, управник Позоришта Предић, књи жевник Момчило Милошевић, прваци Народног позоришта Добрица Милугикозић и Раша Плаовић; на комеморативном вечеру књижевник Душан С. Николајевић. Овим, као и ранијим поклонима у књигама, које најочигледније говоре о свестраном књижевном и научном интересу Милорада Гаври-

ловића, овог нашег великог уметника и великог грађанина Београда, једним уметничким породичним портретом, госпођа Гавриловић је ванредно много задужила наше културне установе. На њих је она мислила; и у Часу своје смрти. Остављајући Библиотеиц и Музеју још неколико драгоцених књига, међу којима и велики Андресов атлас са занимљивим маргиналијама г. Гавриловића, она је у исто време установама оставила и оно што јој је међу њеним успоменама ван сваке сумње било најмилије — портре свог јединчета, мале Добриле, који је толико година заузимао главно место у стану великог уметника и уметнице. * * * У историји културе сваког, па и нашег народа тежња за знањима, за контеплативним животом, одвела је жене у почетку средњег века у манастире, где су се предавале науци, оснивајући редове с великим културним циљевима. Друга велика етапа жениног самосталног духовног живота води је на позорницу, велики храм уметности у ком изречена реч делује на душу и срце безбројних посетилаца. С коликим се препрекама жена морала борити на овом пољу то довољно доказује и најкраћи осврт на прилике у којима су, све до најновијег времена, живеле жене које су желеле да се самостално крећу у животу, да нешто од себе дају, да стварају. О животу жене уметнице на позоришним даскама можда се нико није тако тачно изразио као једна од сарадница на познатом делу „Ди Култур дер Фрау". Луиз Димон, у чланку „Ди Шаушпилерин", која, између осталог, каже: „Док је слава као заштитни огртач не обавије, уметница је изложена свим понижењима која долазе из најширих кругова јавног живота, она је потпуно лишена сваке заштите. Па и она коју је истински таленат понекад пренео преко опасности — морала је имати много снаге, да међутим пређе нечисте улице, које су водиле до слободе..." И у нашем младом културном животу жени-уметници припада ванредно велика улога. исто тако као што припада велика улога и оним нашим женама које су у манастирима тражиле места за своју повишену духовност. Уз Милорада Гавриловића стајала је Вела Нигринова, уз сваког уметника по једна уметница која једнаком уметничком снагом делује из овог великог храма који се зове позориште. Свака жена која има смелости да се посвети глуми бори се у исто време за највише оличење духа, Тим путем ишла је и госпођа Лена Гавриловић 30 година. Позориште је за њу било кат егзохен најмилије МЈесто. То је име увек изговарала на начин као што деца изговарају нешто што их ванредно привлачи, речи иза којих осећају цео низ чаробних слцка. Њена оданост успомени Старог Господина прелазида је редован однос поштоваља и пијетета же-