Opštinske novine

Културна хроника

693

5) 10 цртежа, власторучни рад г. Косте Главинића, међу којима се налази и неколико слика које приказују Београд седамдесетих и осамдесетих го дина прошлог века. Жалећи што његов поклон није многобројнији г. Главинић каже у свом писму: „Напуштајући Београд 1914 године, оставио сам у свом стану доста знатну збирку старинског намештаја, посуђа и срче за сто, кухињских судова и прибора од бакра и калаја, справа за осветљење из прве половине прошлог века. Кад сам се вратио из збега у Београд 29 јануара 1915 год., затекао сам свој стан демолиран, без и једног јединог прозорског стакла и потпуно опљачкан, и од свега остављеног нашао сам по

ли дечак, преболео болест, па онда родно место заменио за Београд, који већ тада делује великом привлачном снагом. 1822 деда г. Главинића је већ угледни трговац у старој београдској чаршији, а 1825 ступио је у српско поданство и тако ушао у списак првих београдских трговаца и занатлија. Иако је умро релативно млад, својим наследницима оставио је, поред дућана у главној чаршији (у Краља Петра улици), плац са зградама у Сараф Костином сокаку (данас улица цара Лазара) и сокаку код „Јелена" (данашња Грачаничка улица). Тако су се сва ова имања налазила у оном делу старог Београда који је некад био опасан градским зидом, био у „шанцу", и то у његовом најотменијем делу, у господским улицама, у којима су имали своје куће и имања тада-

Шгц,-, ■ , ч

■*1

Поглед на барутану, лудницу (кулу д-р Куниберта) и Вајфертову пивару („Смутековац") са Топчидерског Брда (Цртеж г. К. Д. Главинића из 1874 год., поклон Музеју О. г. Б.)

сле месец дана у једном таванском углу само још ове предмете које сад поклањам Београдској општини." У даљем излагању писмо г. Главинића претставља већ само по себи драгоцен докуменат. Дародавац се није ограничио да у писму само наброји предмете, које поклања, већ је навео и занимљиве податке о свом оцу и деди, познатим београдским трговцима, као и о историјској топографији старог Београда. Према жељи Претседника г. Владе Илића, ово је писмо прочитано на седници Градског већа од 27 августа 1937 г. Деда г. Главинића, Ђуро Савић-Главинић, доселио се у Београд у почетку XIX века из Херцеговине, Мостара, „као сироче без иког свога". Отац, мајка, сестра и браћа, за неколико дана, сви су помрли од куге која је у оно време пустошила по Херцеговини. Само је тешкој зарази одолео овај ма-

шњи чувени београдски банкари и трговци, чија је имена г. Главинић побројао наводећи за економску и социјалну историју Београда ванредно значајну чињеницу да се данас ниједно имање не налази у рукама власника из године 1825—1875, а од некадашњих зграда у том крају да је остала само једна једина. Ван „Шанца" пок. Савић-Главинић оставио је наследницима баште и винограде. У вези са овим. г. Главинић наводи и податке о оној „по злу чувеној" „Тркићевој Рупи" која се налазила на Западном Врачару у непосредној близини винограда његовог деде и каже: „По причању мог покојног оца, после угушене Катанске Буне, логоровали су Вучићеви гружани више његовог винограда и у непосредној близини истога била је ископана једна рупа , дубока око 2 хвата, а широка око 3 хвата. У ту рупу бацани су они побуњеници који су били