Opštinske novine

ГЈозоришна хроника

755

кроз сва три чина. Његов прост и непосредан начин изражавања деловао је на гледаоце необично убедљиво. Он је знао у улози малог незнатног човека да оличи цело једно доба које пропада, да пробуди симпатије за „старо добро време", кад је тло под ногама било сигурније. Достојан партнер била му је г-ђа Марица Поповић, у улози ћерке Ханче, „филмске диве". Ванредним, добро проученим и уметнички конпонованим покретима, изразима лица и душевног расположења, дикцијом, целокупним понашањем, оживотворила је она претставника новог доба, „звезду" која љупко афектира и шепури се раскошним тоалетама као паун шареним перјем. Њено карикирање изведено је са мером и укусом. Овај лик Ханче остаће незабораван у меморији гледалаца. Г. Петар Петровић је духовито, са неколико једноставних али добро погођених потеза, карикирао футбалера Јирку, другог „репрезентанта" новог времена. Г. Милорад Душановић је, на други вачин али не мање занимљиво, скицирао другог футбалера, Цикана. Г-ђа Надежда Ризнић је, у улози ћерке-лекара, оцртала топло и убедљиво тип практичне интелектуалке. Г-ђа Зора Златковић је у својој краткој улози дала једну згодну добро погођену фигурину. Г. Милорад Величковић, у улози сина-инжењера, показао је ванредне глумачке способности. Уме да се уживи у улогу, да је интелигентно интерпретира. Само му дикција није увек на потребној висини. Нарочито очајни крикови револта против целог друштва загуше осећања која глумац треба да искаже. Ти изрази бунта деловали би снажније да су исказани мало природнијим тоновима. Г. Виктор Старчић је допунио своју галерију типова хохштаплера-заводника још једним згодним примерком, креирајући духовито филмског редитеља Павелку. Остали су глумци били коректни, на свом месту. ТРИ СЕСТРЕ, комад од Антона Чехова, разликује се од драма какве смо навикли да гледамо. Ту нема спољашње радње, нема сукоба ни заплета. То је прича у диалогу. Али по тананој анализи душа, по дубокој човечанској трагедији која се одиграва готово у сваком лицу, по оној вечној узалудној чежњи ка бољем и лепшем животу, која сагорева душе, — то је дубока психолошка драма. Место борбе између носилаца разних идеја и интереса, води се борба главних личности са монотоном убитачном атмосфером паланке (иако је то губернијски главни град), која притискује душе као маглуштина, из које се не може изаћи. Има нечег судбинског, као у старим грчким трагедијама, у овој реалистичкој Чеховљевој драми. Та тежња ка новом бољем животу, оличена у чежњи за престоницом, прешла је границе тежње за личном срећом и претворила се у прижељкивање новог поретка, у коме неће бити „лењости, равнодушности, предрасуда против рада, гшиле досаде, јер {X. сваки човек морати да ради".

И када се сви планови разбијају, — три сестре, припијеие једна уз другу, иако саме, не губе наду: остају као симбол стремљен>а ка нечем вишем, кроз рад и патњу, да започну нов живот. Много значајније од саме драме јесте, за наше позориште, режија дела и нови стил игре у традицији московског художественог театра. Драму су поставили на нашој позорници и извежбали глумце за игру два члана художественог позоришта, г. Павлов и г-ђа Греч, тачно у стилу художественика. Мора да су то били велики напори за наше глумце, од којих ниједан није васпитан у школи художественика. Морали су напустити своје глумачке навике и изражајна средства којима су стекли име, одрећи се готово себе, и примити сасвим нови начихЧ глумачког изражавања. Морали су, преко детаљне анализе личности које играју, да се уживе не само у своју улогу него и у средину и у штимунг целога комада, да живе једним туђим, али природним животом. И успели су у томе толико много да их је тешко било познати. Далеко су од својих узора художественика, али су у њиховом жанру, на путу да их достигну. И, што је необично важно, глумци су се показали врло дисциплиновани. Сваки од њих је био само део целине, давао од себе оно што су тражили писац и режисери, не истичући се испред других, а и не заостајући иза других. Ту се не може говорити о г-ђи Прегарац, г-ђи Ризнић и г-ђи Милошевић — које су играле три сестре —, о г-ђи Каталинић, гг. В. Јовановићу, Васићу, Златковићу, Милошевићу, Никачевићу и Новаковићу, — који су играли важније личности —, него о ансамблу као целини. Сви они, — и они други који су играли споредније улоге —, давали су хармоничну целину. Да је један подбацио, да је чим било био у нескладу са осталима, па макар и боље играо од њих, уметнички утисак би био поремећен и успех комада доведен у питање. Последња слика даје у сажетој форми основни штимунг и смисао целог комада: Жалост за погинулим вереником најмлађе сестре, туга средње сестре због растанка са љубавником, узрујаност целе вароши због одласка гарнизона који је уносио занимљивости и живости у паланачку учмалост; као контраст свему томе: весела и бодра војна музика, вера сестара у нов живот, равнодушност излапелог старог лекара према свему (којој су режисери одузели примитивну грубост из пишчевог текста) — све је то формирало компликовани мозаик живота, толико разноврсног а толико хармоничног. Завеса је покрила једну незаборавну слику. Утисак је остао. Драма се продужава у душама гледалаца . . . Г. Павлов и г-ђа Греч су показали да је режија уметност, без које нема успеха комада. То је таленат за проналажење и истицање лепота комада. Сваки детаљ је, осећало се, рађен по н>иховој концепцији. Свака слика, пре но што се нојавила на бини, била је простудирана и израђена у њиховој глави. ! ' ' ! ■ I : Б-ц.