Opštinske novine

774

Београдске општинске новине

био необично срећан? Сваки дипломата се мање-више интимно спаја са земљом у којој је провео део свога живота, па зато и осећа извесан душзвни бол кад је по дужности приморан да са њом прекине све везе. Само је степен ове туге разнолик, што зависи од државе у којој смо живели и радили. Јер у понеким земљама дипломата живи као обичан посматрач, гледа шена преимућства, региструје недостатке, интересује га живот, земља и народ, али све то не оставља никакав траг у његовој души. Али, има и таквих земаља у којима се већ првих дана, или са временом, постепено почиње да ствара некаква интимна веза између дипломате и средине у којој дела. Растати се са таквом земљом није лако, и туга за њом је бескрајна и дубока. ГТризнаћу одмах да жалим што ми преоптерећеност пословима у Југославији није допуштала да сву земљу пропутујем и до најподробнијих детаља упознам, као што сам желео. Али, већ и то што сам видео даје ми право на закључке које ћу даље навести. Да почнем од Београда. Историјски живот овога града за нас Чехословаке је проткан многим легендама о његовој слави, страдању и јунаштву. Зато сам се и ја, с извесним побожним пијететом приближавао његовим старим зидинама. А касније, пошто сам дуже време проживео у Београду, и дубоко загледао се у његову херојску прошлост, заволео сам лепи град искрено и потпуно. Живо се сећам како сам дуго ходао кроз неке знаме|ните; квартале града уверен да пролазим по историјским стазама и местима, у којима је свака стопа обилно натопљена и освештана крвљу једног благородног народа, предан својим мислима о његовим далеким и блиским, неупоредивим подвизима. Да ли ћу икада заборавити чаробну перспективу са Калемегдана, одакле сам погледом лутао по непрегледној| равни у којој су се загрлиле моћне воде Саве и Дунава? То је видик несравњиве лепоте као и онај који се са врха Авале отвара према југу и валовитој, класичној Шумадији, колевци српске слободе, а на северу обухвата Београд који с вечера трепери у хиљадама огњених светлуцања. Напоменуо сам да је ова свештена земља напојена херојском крвљу српског народа. И сад ми је још у живом сећању утисак са једне свечаности у Шдпцу којој сам лично присуствовао. На многим грађевинама још се виде трдгови страховите ратне пустоши... Лагано корачам улицама обузет успоменама на витешке браниоце мученичког „Српског Вердена". У дивљењу и пијетету ступам у црквену порту, где је на свиреп начин погубљено много невиних жртава рата. Мислим на њихов мартириум, и у души осећам дубоку захвалност, јер ме овде свака стварчица потсећа на језиве губитке које је овај народ у светском рату поднео и за нашу слободу.

Сећам се и многих мањих насеобина у околини Београда. А не могу да заборавим на сунчани и величамствони Загреб, ни насмејану лепотицу Љубљану, која је знала да се тако кокетно и раскошно закити венцем зелених гора. У неизгладивој успомени чувам и Блед, где сам три пута провео летње месеце. Нзегове расцветане и свеже долине као да су одблесак меке и племените нарави Словена овога краја, док опггри штитови планина поносно парају небо као вечни сведоци орловског узлета и Јуначке одважнссти словеначких горштака. Нисам заборавио ни китњасту равницу Срема, Бачке и Славоније, ни необичну привлачност природе и људи у Јужној Србији и царском Скопљу, где се на веома згшимљив начин спаја дух модерне Југославије са старим Оријентом. Југословенско море, у чијим се тихим и плавим водама огледа сва дивља лепота голих херцеговачких стена, било ми је добро познато још од раније. Јадранско море има неодољиву привлачност за нас Чехословаке, па нам је тако драго као да је ту и наше уточиште, наш заједнички прозор према свету и наша општа радост како за Југословене тако и за Чехословаке. Бока Которска и поглед на Црну Гору са Ловћена долазе међу најлепше пределе Европе, и буде жеље да их поново иосећујемо и гледамо. У жељи да саопштим и нешто утисака о људима у Југославији, напомињем да сам у ову земљу дошао са европског севера, пз Штокхолма, где сам био пре доласка у Београд, и где је раса људи необично лепа и друштво пуно аристократских традиција, Зато сам, наравно, био радознао какав ћу утисак да стекнем у Београду, у овом погледу. Већ првог дана падају ми у очи лепе, стасите фигуре мушкараца и жена, укус одевања, и нарочито живахни, одушевљени изрази лица и очију, што је у пуној супротности са хладном, монотоном лепотом лица северних становника, на које сам био навикао. То што ме је највише заинтересовало, била је разноликост људских типова и израза на лицима ужурбаних пролазника. Поред врло укусно и модерно одевених шетача виде се и народне ношње, потпуне или делимичне, поред необично укусних и „као саливених" официрских униформи видите скромна одела радног света и поцепане лактове просјака. Али, истинска демократичност ове земље баш је у томе што, у пркос овој разлици по спољашности, изгледа, не постоји никаква разлика у душама ових пролазника, њиховом поносу и себепоштовању и то, рекао бих, искључује осећаје међусобне јсталешке мржње. Сви су ми изгледали сједињени једном бригом за обнову ратом опустошене земље, за лечење ратних рана и обезбеђење веома увећане Југословенске отаџбине. У време кад сам био одређен за по-