Opštinske novine

Београд, Југославија и Југословени 775

сланика у Београду били су суспендовани устав и парламент. Краљ Александар I био је стварно симбол државног и народног јединства Југославије. Са напрегнутим нервима и заустављеним дахом приближавао сам се дворцу на Дедињу, брежуљку изнад Београда, недалеко од парка Топчидера. Појединости овога пута од нашег посланства, кроз Београд у дворац, где сам имао да уручим Краљу своја акредитивна писма, остале су ми у живој успомени. На пољани пред Двором где је постројена почасна чета гардиских официра, чујем нашу народну химну, гледам осмех на лицу маршала Димитријевића, и после неколико тренутака улазим у радни кабинет Краља Александра I. Краљ устаје из своје наслошаче и љубазно смешећи се иде ми у сусрет. После првих званичних речи почео је интересантан разговор који сам касније врло често и радо обнављао са Есликим Краљем. Нзега је све занимало. Говорио је увек отворено са великим познавањем политичких прилика у Европи. Касније, пак, у више махова допуштао ми је да му постављам врло деликатна питаша о развоју унутрашњих догађаја у Југославији, на која је врло искрено и отворено одговарао. Не само речима и обећањима него и делима, која су после долазила као потврда речи, Велики Краљ је вазда показивао да је веран савезник и пријатељ нашега наг рода. Новога Претседника Чехословачке републике г. д-р Едуарда Бенеша, Краљ је сматрао за свога правог пријатеља, и увек ме питао шта он мисли о важним проблемима данг.. Никада нећу заборавити ни најситнијих детаља једног недељног поподнева у замку „Сувобору" на Бледу, када ме је Краљ био позвао да му будем партнер у једном тонфилму. Као да још слушам меки глас великог и јуначког словенског владара и његове љубазне, пријатељске речи. Признајем, нисам могао да се одбраним од суза у онај (несрећни дан кад нам је, на рецепцији код египатског отправника псслова у Прагу, била саопштена вест о Марсељу и о страшној судбини Краљевој, и кад је баш мени пала у део тужна дужност да о овоме известим југословенско посланство у Прагу. А кад сам био одређен да говорим на гшмену одржаном у Прагу у славу Великог Краља, свака реч коју сам изговорио избијала је из најинтимнијих дубина моје душе као наметљива, жива потреба да свој бол изразим... Мртав је славни Краљ, али живи Југославија, коју је он најдостојније претстављао. И живеће вечно вољом, верношћу и преданим радом свих делова југословенског народа који је са Нмгм стварао ову државу. Међу моје најдраже успомене на Југославију убрајам и сећање на другог благородног члана из дома Карађорђевића. То је принц Павле на Коме, као и на двојици на-

месника Нзегових сарадника, лежи бреме државне управе до пунолетства младог Нз. В. Краља Петра II. Атмосфера коју је створио шармантни кнежевски пар, Принц Павле и принцеза Олга са својом околином, чинп те је живот дипломате у Београду изванредно привлачан и незабораван. Тренутци проведени у кнежевском дворцу у Београду, или у замку око језера Бохиња, били су пуни култивисаног, уметничког уживања које би било тешко надмашити. Био сам у Југославији кад су тамо владале доста тешке прилике, и кад сз покушавало да нађе решење у развоју унутарњег живота државе и народа. Никада се нисам мешао у унутрашње прилике братске земље, али сам веома радо прилазио људима, који су били ма у ком погледу заслужни за напредак и расцвет своје домовине, кадгод би се дала каква друштвена могућност. Когод је од ших мислио и желео да што учини за свој јнарод био је за мене делић оне велике и моћне стихије која се пре рата звала Србија, Хрватска,, Словенија и слично, а данас Југославија, и која је за нас Чехословаке, пре рата била извор наде и потстицаја, а сад значи безбедност и искреност. Све те људе и жене из било којег друштвеног сталежа и звања чувам у најлепшем сећању и уверавам, да ми је свакп од њих, лично и као радник, веома драг, више него што можда наслућује. И кад пишем овез , редове посвећене срдачним и радосним успоменама на њих, ја у души свакоме стежем братски руку у знак искреног пријатељстда и истинских, дубоких осећаја и жеља за успех њиховог рада на корист братског народа, и У знак захвалности за оне, уистини срећне тренутке које сам проживео у њиховој средини. Кад се већ сећам Југословена не могу да заборавим и на један тип људи, који су ми одмах у почетку учинили велики утисак. То је тип српског сељака. Високог раста, коштушав, озбиљна, строга лица са дубоким браздама, које сведоче о тешкој борби у обради и одбрани земље његових предака. Јер је Србин провео векове у мучној борби не само за хлеб, као што је то био случај у другим земљама, него и за голи живот. Био је то тежак свакодневни бој, бој противу туђина завојевача у доба ропства... Ћутљив, као да увек о нечему размишља, вазда уљудан и добродушан: и кад га што упитате, и кад вам исказује своје мишљење, и њиме одаје својУ природну интелигенцију наслеђену од предака и култивисану свакако у вековним питашима и другим историским борбама за свој живот и слободу своје отаџбине. И томе југословенском сељаку, који је својом муком и славним оружјем ослободио Србију, а касније највише допринео стварашу садашње, снажне, велике Југославије, и који је био и о-