Opštinske novine

Правнд хроника

837

цију, кад то општински органи које је Претседник овластио специјалним решењем, нађу за потребно, то је Државни савет с обзиром на изложено а на основу чл. 17 и 34 Закона о Државном савету и управним судовима тужбу одбацио као неумесну." Појединац — члан градске општине не може, у циљу заштите свог личног интереса, жалбом на надзорну власт нападати одлуку градског већа која има карактер месне уредбе. Његов приватни интерес може бити доведен у питање тек применом оног општег прописа, кад и жалбу може употребити. Члан градске општине изјавио је жалбу надзорној власти против одлуке градског већа о изменама и допунама тарифе за обрачун електричне енергије. ГТо овој жалби надзорна власт није донела никакву одлуку, и пошто је било прошло три месеца од другог поновљеног тражења одлуке по жалби, законска је претпоставка (чл. 22 Закона о Државном савету и управним судовима) да је та жалба одбачена. Зато је заинтересовани и могао да употреби тужбу на Државни савет против решења надзорне власти — Мин. финансија — о одбијању жалбе, и ако у ствари то решење није било ни донето. Државни савет је међутим, својом одлуком бр. 30280 од 9 априла 1937 год. одбацио ову тужбу са следећим образложењем: „Према чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима, тужбом појединца односно правног лица може се нападати само онај акт управне власти којим се непрестано вређа какво његово право' или интерес на закону основан, а такав акт овде не би представљао решење којим се његова жалба на овакву одлуку већа одбацује. Измене и допуне тарифе за обрачун електричне енергије, које су овде предмет одлуке градског већа, имају значај месне уредбе, које градови могу доносити за своје подручје по § 90 Закона о градским општинама. Оне представљају нове и опште одредбе које се, по проведеном поступку за њихово доношење, тек у будуће имају примењивати. Нзима се према томе не вређа непосредно ничије право нити интерес на закону основан, па ни тужиоцу, а без такве повреде не може се ни спор покренути, с обзиром на одредбе чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима. Непосредне повреде права односно интереса може бити само у путу примене наведених измена тарифе, као општих одредаба, те стога тужилац може похренути спор само онда када на њега ове одредбе буде примењене (чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима), којом приликом може доказивати да наведене измене тарифе нису у складу са законом и стога не могу доћи до примене. При овоме је без важности околност, што је §-ом 143 Закона о градским општинама допуштена жалба сваком члану општине противу одлука градских органа опште природе (не појединачно личне), као што је овде случај, јер је тиме дата изузетна могућност за заштиту општих интереса, а не појединачно личних, пошто

се може поднети кад члан општине „налази да је одлука противна постојећим законима и законитим наредбама власти". Стога оваква жалба није редовно правно средство из § 114 Зуп., које претпоставља управни акт индивидуалан, одлуку из § 106 пом. закона са правом не само тражења већ и добијаша решења више управне власти, већ жалба из закона о градским општинама у циљу само скретања пажње вишој власти у даном поступку за одобрење оваквих одлука (§ 91 Закона о градским општинама) на њихову евентуалну против-законитост. Надзорна власт у овом случају није дужна да жалиоцу изда формално решење, јер ово право жалбе није његово право дано му у личном већ у општем интересу. И неуважење такве жалбе, када одлука и не би одговарала закону, не би представљало никакву повреду личног права односно непосредног интереса за тужиоца и стога не може бити основ за покретање спора, с обзиром на одредбе чл. 15 и 18 Закона о Државном савету и управним судовима. Спорним решењем према изложеном тужиоцу није ни могло бити повређено никакво право односно интерес основан на закону, па стога и његовој тужби није било места. Стога се иста тужба морала одбацити одлуком на основу чл. 24 тач. 4 Закона о Државном савету и управним судовима". У разлозима саветске одлуке јасно је повучена разлика између жалбе по § 114 Закона о општем управном поступку и жалбе по § 143 Закона о градским општинама. Прва жалба претпоставља постојање једног индивидуалног управног акта, том жалбом на непосредну вишу власт напада се тај акт у циљу заштите овога права или легитимног интереса, по таквој жалби она виша власт дужна је донети одлуку, против које је отворен пут за тужбу на управни суд односно Државни савет. Друга пак жалба — она из § 143 Закона о град. општинама, нема тај карактер, она ее подноси против одлука градских органа опште природе (не појединачно личне) у циљу заштите општих интереса, њом појединац само скреће пажњу надлежне надзорне власти на евентуалну незаконитост те огапте одлуке градских органа и та жалба ће послужити надзорној власти кад у поступку из § 91 Зак. о град. општинама буде ценила законитост те одлуке општег карактера. Зато по тој жалби не мора да доноси никакву одлуку за жалиоца, коме остаје могућност да, ако та општа одлука буде одобрена од стране надзорне власти, у погледу себе одстрањује њену примену путем оне прве жалбе из § 114 Зак. о општем управном поступку и даље употребом тужбе на управни суд односно Државни савет. Одлука општине о признању сталне месечне помоћи удови умрлог претседника у знак признања за његове заслуге за општину представља једну статутарну норму индивидуалног карактера. У случају измене ове одлуке заинтересована има право жалбе на вишу власт и тужбе на управни суд односно Државни савет. Решењем општинског суда била је призната месечна помоћ у одређеном новчаном износу удови претседника те општине у знак признања за његове за-

10