Opštinske novine

838

Београдске општинске новине

слуге за исту општину. Заинтересованл је уживала ову помоћ, а затим је одлуком градског већа иста смањена на половину дотадашн»ег износа. На одлуку већа она је изјавила жалбу Министру унутрашњих послова који је жалбу одбацио, налазећи да оно право помоћи није било признато законом већ га је општина признала као личност приватног праза зато и заинтересована, ако налази да је у том праву повређена, за заштиту истог треба да се тужбом обрати надлежном редвном суду. По тужби заинтересоване, ништгћи министрово решење својом пресудом бр. 13179 од 31 маја 1937 год., Државни савет је заузео супротно становиште и образложио га на следећи начин: „Градске општине су самоуправна тела и правна лица по јавном и приватном праву (§ 1 Закона о град. општ.). У коме ће се својству појавити правна личност општине зависи од природе посла који у конкретном случају обавља, односно од законских прописа којима се правна природа дотичног посла регулише. Ако је рад општине идентичан са радом приваттног лица, онда она ради као правно лице по приватном праву тј. тај се њен рад регулише по правилима грађанског праза. Према овоме ако се обавезг које је општина преузела на себе крећу у оквиру грађанског законодавства онда ое она јавља као правна личност приватног права и такве обавезе су приватно правног карактера. Међутим ако се општина јавља као носилац одређеног дела јавне управе, коју она врши као право и дужност у том случају она дејствује као правно лице јавнога права. А обавезе из тог односа су јавноправног карактера. Једна од таквих одлука у коме се општина јавља као личност јавног права, је њен однос наспрам службеника, стога што они врше одређене јавно-правне послове у служби носиоца јавне управе (општине). Последица овога је, да су материјалне обавезе општине наспрам њених службеника јавно-правне при роде, па следствено и за решавање спорова из тих односа надлежне су административне власти. Да би.судови били надлежни за расправљање јавно правних спорова потребно је да им се ови изрично ставе у надлежност правним прописом. Законом о градским општинама, међутим, њихова надлежност у овим споровима је искључена (§ 112). У конкретном случају тужиља је уживала помоћ коју јој је доделила Општина града Београда, решењем од 6 јануара 1925 године, „у знак признања заслуга" њеног поч. супруга Михајла Марјановића који је умро као претседник општине, дакле за његов рад у општини. У оваквом облику додељена помоћ произлази из односа општине према њезином службенику. Услед тога спорови одатле настали су јавно правне природе и расправљају се административним путем. Ово поготову стога што је акт општине којим се додељује помоћ последица односа у коме је тужиљин поч. супруг био наспрам општине. А овај однос био је јавно правне природе, Додељена помоћ за заслуге овакве врсте је и награда општине као јавно правне личности за рад у општини. Статут општине града Београда истина не предвиђа овакву врсту обвезе општине. Стога решење од 6 јануара 1925 год. донето за време важења ранијег закона о општинама (1903) пошто је постало мравно-

снажно нретставља једну нову статутарну норму индивидуалног карактера. Административни спор се заснива у случају кад се актом управне власти повреди какво право или лични интерес једног лица заснован на закону. Повреда личног интереса постоји, кад је актом управне власти овај доведен у питање делимично или сасвим. Он је (интерес) заснован на закону ако произилази из закона, али се под законским прописом разуме и сгаки други правни пропис као и ранија индивидуална правноснажна акта управне власти. Повреда једног таквог индивидуалног акта постоји (решење ОГБ од 6 јлнуара 1925). Овај акт је шта више једна статутарна норма па је власт погрешила када се оспореним ргшењем није упустила у расматрање ожалбених навода. Како власт оспореним решењем није расправила жалбене наводе тужиљине оно је морало бити поништено по чл. 26 Закона о Државном савету и управним судовима". Све оно што претседнику градске општине припада на име сталне накнаде мора бити одређено само градским статутом. Претседник једне градске општине имао је на име сталне накнаде за вршење претседничке дужности месечну плату статутом одређену. Градско веће је било одлучило да му се, поред ове месечне плате, исплаћује месечно и одређени новчани износ за покриће трошкова око репрезентације. Банска управа као надзорна власт задржала је, на основу § 134 Зак. о градским општинама, ову одлуку о додатку на репрезентацију налазећи да је противна закону — § 83 Закона о градским општинама, по коме све што је стална накнада претседникова, какав карактер има и тај додатак на репрезентацију, мора бити одређено статутом. Градско поглаварство је изјавило жалбу Државном савету против одлуке надзорне власги, истичући да из самог појма самоуправе града проистиче право већа да, као у спорном случају, својом одлуком одреди претседнику стални месечни додатак ра репрезентацију. Државни савет својим решењем бр. 18402 од 18 августа 1937 год. одбацио је жалбу и оснажио је одлуку надзорне власти са ових разлога: „у § 83 Закона о градским општинама прописано је као правило, да је служба претседника и потпретседника почасна тј. без плате. Даље у другом ставу истог прописа предвиђена је могућност, да се претседнику градске општине статутом може одредити стална накнада за вршење дужности у облику годишње или месечне плате". Правило је дакле, да је дотична служба бесплатна, а тек по изузетку претседнику се може ,,градским статутом" одредити стална накнада у облику годишње или месечне плате". Према томе све што се претседнику даје као „стална накнада" може се одредити само градским статутом. Кдко је та накнада у овоме случају већ одређена градским организационим статутом|, а одлуком већа даје се једна стална накнада мимо статута, онда је дотична одлука већа противна закону, те је стога исправно поступљено када је ова одлука задржана од извршења ожалбеним решењем, на основу § 134 Закона о градским општинама. При овоме је без важности околност, што ова