Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

191

дител>а. У дванаесто! години погорди се она и скоро одметну од њих. Наменили су је били високим школама. Сва срећа да јој је школа ишла од руке и да је Бела налазила у њој спас од куће, иначе како нису имали ауторитета, не би је натерали. — Изби Бела убрзо међу прве ученице. Заволи школу, одушеви се књигама, читаше сваку на душак, која год би јој дошла ДО руку. — На кога се уметну ово наше дете? говорила је мајка оцу; по цео дан чита, а и ноћу... Тако је моја покојна тетка, мајчина сестра... — Да, да, знам шта мислиш, смешкао се отац — хоћеш да кажеш од твоје лозе је... а ја, треба да знаш: у њој просто гледам свога деду! Исти он, пљунути. И он је исто читао и дању и ноћу; то и сада по селу причају стари људи... Упитај! У школи су се другарице јагмиле за њено друштво. Бела је радила најуспелије писмене радове, те када би било што нејасно и нарочито тешко, другарице би говориле: — Па упитај Белу! Облачила се доста скромно, али достојанственост држања даваше јој највећу цену. Била је у шестом разреду, а већ су је сви знали. Она није скоро никада одговарала на „погледе" на корзо-у; шетала је са колегама али су они били приморавани да са њоме воде озбиљне, обично „високе" разговоре. То је била њена шеснаеста година; тада она потамни у лицу, заобли се погде-где по телу, очи јо] посташе светлије. Пролеће је учини сентименталнијом, дубљом. Кнап јој се онога дана на митингу учини веома леп, у плавом комбинезону, поред аероплана, извршивши најсмелији лет. Нзоме је тада владало и неко нарочито стање, узбуђеност нечега у њој, у потсвести, нечега што се тек тада покренуло и што је наједном повукло собом. Она је и сама хрлила подвизима и издвајању из гомиле и Кнапов подвиг јој то само потстаче. Бели се учини он херој, уздигнут над свима који тога дана стајаху као гомила па подигнутих глава и отворених уста посматраху њехов лет. Кад је онако скромно стајао поред команданта, Бела га је гледала раширеним очима. Другарице такође. Једна је упита: — Бела, свиђа ли ти се? — Леп је, одговори она, занета мислима. И храбар је. Све другарице га посматраху са дивљењем, јер се и Бели свиђао. То беше први мушкарац за кога су оне чуле да је тако рекла. И онда, наједанпут: она се издвоји из гомиле, не обазирући се нинакога, приђе Кнапу да му честита... Другарице задрхташе. Бела се врати потом слободно, и насмеши се сама себи. Дубок утисак учини тада на њу тај моменат узбуђења! Беше то као један мали преображај.

По њој самој се од тога разли осећање нерарумљиво, али узвишујући, оно јој даде снаге и бодрости. Исто тако као што је ово сад Кнап учинио, учинила је и она, што нико други не би смео. Охрабри је мисао да она има у себи што други немају; и све то учини да јој омили њен поступак, и учврсти жељу да у одлуци истраје. Отада, он поче долазити сваки дан изнад школе и изводити вратоломије, тамо где се плавило небо. Чим би ое чуо звук мотора, другарице би погледале у Белу; она би за моменат задрхтала а онда Ге смирено слушала даље, убеђена да је то њој намењено. Но дођоше и прве тешкоће. Сви дознадоше да се Бели свиђао авијатички наредник; другарице јој нису смеле ништа рећи, родитељи још мање, али она осећаше то. Кнап се заљуби нагло и поста још збунљивији, незграпан, мучан. Бели се и то свиди на њему; она скоро радосно прими све те тешкоће, осети нарочито задовољство што мораше да поведе борбу... Њој одговараше таква једна необична љубав. Уза све то Кнап јот се поче допадати и као мушкарац, и то беше први мушкарац који јој се таквим учини, први на коме она пронађе одлучност, мускуле, црне науснице; а јунак је био, то јој је највише годило, а н то: што је њему требало помоћи и подршка, а она ће му је пружити. Пет дана се и она борила сама са собом, размишљајући шта да учини. Тих дана је најжешће изнад школе и кућа грмео бели „Девоатин" исказујући осећања свога господара. Она је то знала. Дође јој га жао. И она схвати: оно вече он, свакако чувши њихов разговор, побеже не сачекавши је, увређен, скоро унижен; зато није ни долазио... А сада је у ваздуху већи од свакога владара! Ко му је раван од људи, сада међу облацима? И њој, ето, исказује своје осећаје, њој на земљи, тако громком риком, и тако одважним невиђеним подвизима. Бели дође жеља да га награди за ту пажњу. Зажели да га тога момента сестрински пољуби и охрабри. Искрсну јој пред очима његова слика: Кнап V плавом комбинезону после победе; Кнап грми небом, доле застају и слушају његову цику; Кнап, сав обучен до гуше, забрађен хаубом преко главе, са брилама на очима, јури ваздухом, као ретко који од смртних, на машини која му позајмљује своја крила... недостижан, такав необичан — и Кнап, оно вече, погурен, како бежи празном алејом чувши увреду: „Бела, зар ти са обичним војником"... Он је сада сам према сунцу! Он 1е сав њен, она то хоће!... Она хоће: тај младић заслужује њену љубав. Како јој је витешки само исказује, грмљавином из ваздуха! Бела се сети једнога свога разговора са мајком; она јој је издалека напомињала, како је чула од директора очевог: да се његов син најчешће дружи са њом. Директор се радовао. А то је баш тат њен колега који јој је