Opštinske novine

Пилот-потпоручник Кнап брани Београд

195

могло и бити — помисли. — Па опет, па опет је паучина вг^жнија!.. али нека, жалиће они! Све му сад наилажаху такве мисли, није могао да их се отараеи. Коме да их изјада? Кога има? Он се сети: да му је жив отац једино би га он узео у заштиту, и то сигурно! Он би им показао. Кнап је био убеђен, он би дотрчао и подвикнуо: Еј, еј, потпуковниче! не иде то тако! Мој син лети и гине, шта је паучина према томе?... Где год треба, најопаснија места у групном летењу — ајде мога Кнапа! Кад год треба најсмелије акробације — опет мога Кнапа, а када треба признања, онда су официри напред, а он марш у касарну!... Вичете на њега као на последњег, а у ваздуху, кад вам је најбољи, онда је добар... Кад вам неко каже: „имате одличне пилоте, храбре, они су наша узданица"... а ви растете и важно одговарате: „да, то је мој пук, моја заслуга, ја сам то извежбао"... а овамо!... Е па не може то тако, син је то! Он ће погинути, али, господине мој, син је то! Он ће погинути, али господине мо^ треба то и признати! Зашто мој Кнап не може у варош? И он је жив, има срце, и то какво! Силније је од многих? Кад може сваки дан са њим да узлеће"... — Отац би уистину тако поступио да је жив — мишљаше Кнап; енергично би скресао све у очи команданту, иако је сељак и у сељачком грубом оделу, још како би га он узео у заштиту! Командант би само зинуо... Сунце се било изгубило, у соби настало мрачно. Кнап изађе и крете се по аеродрому, онако без циља. Али га ноге понесоше онамо куд се иде ка вароши. „Идем! помисли он. Сад је баш време... а командант је можда и заборавио". Срце му при том поче дрхтати. Близу излаза, неко га викну именом и он се нагло окрете. Њему иђаше стари Ледовски, бивши царски руски пуковник, а сад надзорник летилишта, Кнапов пријатељ. Брада му се тресла, толико је махао и нешто говорио:

— А ја вас вичем, Кнаповићу, здравствујте! Куда? Како вам то лице? Пријатељу он га узе под руку и можда схвати његово стање — ја стар човек, све, све што имам то је да гледам још мало овај залазак сунца И ову лепоту што нигде нема него на земљи... све мени пропало, а још мало па ће се и ово изгубити за мене... слушајте ме! Ледовски поћута — ви морате истрпети, ви морате истрпети до официра! Та једна година, то није много према ономе шта ће после бити. Све ће да прође — послушајте само, све, па и ова лепота на земљи око нас и то ће изумрети за наше очи. — Ледовски рашири руке као апостол. Ајте са мном, ја ћу да вам причам. И Ледовски га повуче собом. Живорад Вукосављгвић (Наставиће се)

Надежда Петровић: Старо београдско гробље