Opštinske novine

Из београдске прошлости

201

ваш чај, лепо смо га скували, нисмо жалили масти". Запрепашћени гост се хвата за главу и узвикује: ,,Ух, ух, ух", а дворана се тресе од смеха публике. И сам књаз и књагиња нису могли а да се слатко не дасмеју овом комичном призору.

ПОРОДИЧНИ И ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ У ТУРСКОМ БЕОГРАДУ Све до тридесете годире цео начин живота и у отменим српским породицама у Београду био је оријенталан, копија турскога живота. Отада почиње нагло да се мења и приближује европском начину живота. Српски угледни људи ишли су у Мађарску и у Влашку, одатле су много шта усвојили и тако реформисали начин живота у својим домовима. За пример ћемо узети само тада богату и отмену кућу попечитеља Алексе Симића, која се налазила на Зеленом венцу, и која је тек недавно порушена То је била велика, једноставна, двоспратна кућа са балконом, у којој се налазила у последње време ГТореска управа. Дом Алексе Симића био је веома богато и раскошно удешен, пола у старом турском оријенталском стилу, а пола у модерном европском. Довољно је да кажемо да се у том дому послуга састојала из 14 служитеља: куварице, две собарице, кочијаш, покућар, баштован и његов помоћник и 4 „ћирице". Један, који је у европској ливреји примао госте, други, кафеџија, чији је био задатак да кува и служи госте кафом, и чибукџија, који је доносио гостима чибуке и припаљивао их. Поред великог раскошног салона у модерном бидермајеровом стилу, налазила се и велика оџаклија, у којој се на оџаку кувала кафа и где су се налазили безбројни чибуци са ћилибарским такумима, богато израђеним у сребру и злату. Свуда наоколо у тој оџаклији налазили су се ниски миндерлуци, покривени скупоценим персијским и арапским ћилимима и свиленим сеџадетима — са многобројним јастуцима, уметнички извезеним са свилом и златом. На дну дворишта налазила се стаклара у којој се гајило цвеће, са којим су украшавани господски салони. Овако су изгледале прилике и домови и осталих великодостојника. Таква је била и кућа брата Алексе Симића, Стојана Симића, која се налгизила према двору, где је данас Руско посланство. Такве су куће биле Мише Анастасијевића, Пржића, Предића, Гарашанина и др. Све до владе кнеза Александра Карађорђевића београдско друштво било је хомогено. Оно је било потпуно патриархално. Доцније, оно се дели у неколико категорија, које су имале свака понаособ свој засебни карактер, и разуме се да је гро и тада био онај већи део патриархалног друштва. Сад се београдско становништво поделило у три засебне категорије. Грчке и цинцарске породице, ко-

је су тада биле многобројне, одвајале су се од осталих становника својим начином живота. Оне су престављале богатство, имале су своје лепе простране куће са извесним конфором. Нарочито породице хаџија, — као Хаџи-Ђорђа, Хаџи-Ристе, Хаџи-Томе — уживале су нарочити углед. Већ сама титула „хаџије" давала им је право на известан привилегисан положај, на углед и уважење. ч. У тим грчко-цинцарским породицама видело се благостање. Поред скупоцених ћилимова и тканина у сандуцима многих тих породица налазили су се комади свиле и кадифе читаве трубе свиленог платна и пешкири, везени свилом и златом. У кућама хаџија налазиле су се иконе и реликвије, сабране и донете из светих места, па готово цео један зид заузимала је огромна икона, која се звала „Штампа", на којој је била приказана цела Библија од Адама и Еве у рају, па све до Страшног суда. У тим породицама налазило се много златних и сребрених ствари, као и бисера и драгог камења. Сећам се, кад сам у детињству са својом мајком био у посети код старе госпође Ташане Боди, која је имала за то време ванредно лепу, двокатну кућу у Босанској улици, која и данас, нешто реновирана, постоји. Тада је стара госпођа показала мојој мајци пуну кутију блиставог, драгог камења, диаманата, рубина, смарагда и тиркиза, које је било неупотребљено и чекало да се од њега начине разни накити. Навешћемо овде, да се не заборави, и нека имена угледних тадашњих грчко - цинцарских породица као: Загле, Гуше, Боди, Антуле, Кристодола, Бибе Фиче, Нуша и т. д. Све те породице живеле су својим засебним животом. Чиновничко друштво престављало је засебну категорију. Живот у тим породицама био је више европски, по угледу на начин живота у Аустрији, јер је гро тих чиновника био састављен од прекосавских Срба.. Све малобројне културне установе тога.доба биле су у рукама прекосавских Срба: лицеј, гимназије, богословија и судови — све се то налазило у рукама Војвођана. С правом се може рећи да су прекосавски Срби оснивачи првих културно-просветних установа у Србији. Нова тек ослобођена Србија није могла имати одмах своје сопствене синове са потребном спремом да заузму и попуне места у тим културним установама. Разумљиво је и природно да су прекосавски Срби радо пришли својој браћи у помоћ и заузели сва важнија места. Тако у лицеју видимо доктора Вука Маринковића, Стејића, Ђуру Даничића, Николу Крстића. ! ( У гимназијама видимо имена Бранковића, Чварковића, Вујића, Кречаревића, Каћанског, Малетића, Ћирића и др. У богословији такође су пречани: архимандрит Јовшић, архимандрит Мраовић, Гаврило и др. И сам та-