Opštinske novine

Развој хигијенских прилика Београда

205

за обављање правилних биолошких процеса органских материја, па све јаче засићавало њима и разним клицама, да су напослетку органска загађења прожмала земљиште дубоко св-е до непропустљивог слоја, а с тим загадила и упропастила и први слој подземне воде. Ови неповољни односи у којима се данас налазе наша градска насеља траже несумњиво предузимање нарочитих мера за поправљање ових односа и оздрављење тешко оштећених земљишта. У неколико својих студија у „Савременој општини" Милослав Стојадиновић је указао на погрешну изградњу наших варошких насеља. Он је ту упоредио нову изградњу насеља са старом, указујући на врло карактеристичне типове старих српских кућа, које су задовољавале у многом погледу, а ми бисмо рекли и хигијенским захтевима уз извесне незнатне допуне. Стојадиновић је изнео неколико лепих примерака најлепше српске куће, моравске. Са нестанком тих старинских кућа и са попуњавањем насеља изиђивањем слободног порстора између кућа с улице, а затим и по двориштима, нестају вртови и воћњаци, а са повећањем саобраћаја и проширивање»м улица, нестаје и дрвеће по улицама. Тек је нешто око четрдесет година, како је општинрки суд у Крагујевцу из намере да регулише и прошири улице посекао дивне липе и кестенове који су били с обе стране лепших крагујевачких улица. Том приликом се није мислило да је варош организам који живи, расте и развија се, па се није старало за обезбеђење простора за паркове и зеленило. И све веће вароши у Србији или оне које су на путу да /го постану тако су се густо и неихгијенски изи,дале, да је и немогуће у овом смислу 'нешто учинити. А далеко смо од тога да према савременим схватањима цела насеља украсимо зеленилом и на тај начин створимо моћна плућа варошким насељима. И изгледа парадоксално, али је истинито: Наше вароши су расплинуте на великој површини, па ипак због уских а дубоких парцела, чак и у најмањим варошицама, потпуно нехигијенски изидане, куће с две стране наслоњене уз суседне зграде, дужином дворишта изидани станови или бар шупе и споредне зграде. Овакво пространство варошког подруч ја с несразмерно малим бројем становника онемогућује све остале хигијенске односе. Оваква насеља не могу уредити ни питање снабдевања воде ни отклањање отпадака и нечистоће. И водовод и канализација захтевају велике инвестиције. Кад је насеље на великом пространству, а малобројно становништвом, не може подносити те инвестиционе трошкове. И пре рата изузевши Београда ниједна варош у Србији није имала водовод и канализацију. Стари турски примитивни водоводи и површни канали одавна су с новим изграђивањем наших вароши ишчезли, а на њихово место није се

ништа изградило у смислу савремених хигијенских схватања. А већ смо излолжили какве су опасности по варошка насеља настала од оваквих прилика. И посматрајући историјски хигијенско-технички развитак вароши- у Србији у поређењу с новим тежњама у изграђивању варошких насеља у свету, можемо рећи, да наше вароши још нису ушле у периоду хигијенског развитка. Несумњиво да су пред том периодом, али им претстоји још једно дуго време нехигијенског изграђивања, што се сад дешава с Београдом, да би после те периоде дошле до тражења могућности за хигијенско подизање или још правилније за рушење утрпаних зграда бунара, за ослобођење зграда са свих страна и омогућавање ваздуху и сунцу приступ са свих страна, за подизање непрекидног зеленила кроз цело насеље, за отклањање многих нехигијенских односа. Проучавајући разнолике односе у Србији после ослобођења од Турака у вези с предметом који смо себи поставили и задатак упало нам је у очи, да се у сваком правцу <социјалног живота могу разликовати три прилично окарактерисане периоде. Сваки од тих у свима главнијим односима има своје особености и одлике. И у привреди, и у просвети и у друштвеним односима и у здравственом и хигијенском погледу па и у политичким приликама, могу се разликовати ове периоде међу собом са извесним прелазним добима. Прву периоду рачунамо од оснивања српске државе па све до краја четврте или пете десетине 19 века. Од тада па до последње деценије овог века прибрајамо у другу периоду. Трећа периода почиње крајем прошлог века па је трајала све до балканских ратова„ Прелазне године између прве и друге периоде чине време између четрдесетих и педесетих година између друге и треће деведесете године прошлог века до доласка на владу Краља Петра. Ова последња периода је плод страшних напора србијанског народа од читавог века. Она је требала крунисати те напоре напретком и развитком у свими правцима људске културе. Али је и овом приликом као и раније у својој мучној историји Србија била ометена страховитим ратовима у своме мирном напретку у културном уздизању. Србија није била завршила своје задатке, које јој је неминовност историјске нужности одредила. Она је морала и опет жртвовати себе и свој народ, развитак своје културе и свога социјалног напретка да би одговорили великим задацима будућности јужнословенског народа. Те периоде друштвеног развитка, могу се запазити и у развићу вароши у Србиј^. Ми смо већ помињали карактеристике ових појединих периода. Овде ћемо учинити кратко понављање, бележећи само најважније одлике појединих периода. У првој периоди имамо вароши турско-