Opštinske novine

Правна хроника

337

кону, а тужба је одбачена од стране Државног савета пресудом бр. 22825 од 23 новембра 1937 год. са следећих разлога: „У Условимз З а парцелисање земљишта у Београду и поделу на потесе за парцелисање," које је одобрио и Министар грађевина својом одлуком бр. 19042/33, прописане су најмање површине парцела и најмање дужине лица по потесима. Од ових „Условима" утврђених мера допушта одступање до 10о/о чл. 5 т. 6 Грађевинског правилника за град Београд и то у изузетним случајевима где се не могу добити одређене мере. Парцеле на које заинтересовани деле своје имање дужином лица одговарају „Условима", али су њихове површине мање за испод 10°/с од мера утврђених у пом. „Условима". Како је ово одступање у границама допуштеним по Грађевинском правилнику — чл. 5 т. 6, а пошто је и случај изузетан и такав да оправдава то одступање — парцеле се смањују и због сечења улице, што ће донекле бити надокнађено путем апропријације — то је и министрово решење о одобрењу парцелације путем тога допуштеног и оправданог одступања правилно, а тужба је неоснована и као таква одбачена." И о изузетној грађевинској дозволи, за време забране грађета по § 118 грађев. закона, одлучује општина у пренетом делокругу као грађевинско управна власт првог степена. § 118 Грађевинског закона нормира питање забране новог грађења. У њему је предвиђено: „приликом израде новог или измене постојећег регулационог плана општина може забранити нова грађења. Новоградске или преправке постојећих зграда могу се дозволити само у толико у колико неће отежавати извођење новог регулационог плана. Ове дозволе општина може давати на основи пројектованог регулационог плана и то само по претходном одобрењу надлежне власти. Подручје на које се забрана протеже и време трајања забране, које не може бити дуже од 2 године, има се јасно означити и огласити." О начелној забрани нових грађења због израде нових или измене постојећег регулационог плана из цитиранаг § 118 одлучује градско веће, јер : је то у вези са одлучивањем о грађевинским уређајним основима (регулациони план, уредба у његовом извођењу и грађевински правилник), што је искључива надлежност градског већа, одлучивање о чему не може пренети ни на сталне одредбе, сходно § 95 т. 10 Закона о градским општинама. Питање начелне забране новог грађења о којој говори § 118 је дакле једно питање из самоуправног делокруга општине, о коме општина, преко градског већа, одлучује као самоуправа. У овом погледу нема ништа спорно. Међутим, § 118 предвиђа да се, и за време онз привремене забране нових грађења, могу дозволити ново-

градње или преправке постојећих зграда ако то неће отежавати извођење новог регулационог плана. У вези са овим прописом поставило се питање, ко је надлежан да одлучује о овој изузетној дозволи новоградње за време оне начелне забране грађења, да ли о тој дозволи одлучује градско веће које је одлучило и о забрани грађења, у ком случају би и то био посао општине као самоуправе, или пак и о тој изузетној дозволи, одлучује општина не као самоуправна него као грађевинско управна власт првог степена у смислу § 85 грађевинског закоиа у \вези са § 89 т. 3 закона о градским општинама. Једном речи — поставило се питање да ли ону грађевинску дозволу може издати Градско веће, представљајући општинску самоуправу или општипа замењујући грађевинско управну власт првог степена. Поводом једног конкретног случаја, управни суд у Загребу, у својој пресуди бр. 278-37 од 12 јануара 1937 год. био је заузео оно прво становиште, т.ј. да је о оној изузетној грађевинској дозволи надлежно да одлучи градско веће. Образложење управног суда је следеће: „Суд је даље нашао, да је за пресуђење предлежећег спора одлучан пропис § 118 грађевинског закона од 7 јуна 1931, који гласи: § И8. Забрана новог грађења. (1) Приликом израде новог или измене постојећег регулационог плана општина може забранити нова грађења. Новоградње или преправке постојећих зграда могу се дозволити 'само у толико уколико неће отежавати извођење новог регулационог плана. (2) Ове дозволе општина може давати на основи пројектованог регулационог плана и то само по претходном одобрењу надлежне власти. (3) Подручје на које се забрана протеже и време трајања забране, које не може бити дуже од 2 године, има се јасно означити и огласити. Из овог законског прописа слиједи да забрана грађења може бити одређена само што је 1) у изради регулациони план и 2) ако је подручје на које се забрана протеже и време трајања, које не може бити дуже од 2 године, јасно означено и оглашено. Градска општина допринијела је доказ да је забрана грађења изречена закључком градског заступства од 20 новембра 1935 чл. 1160 те да је тај закључак прописно оглашен огласом од 21 новембра 1935 број 221582, подручје забрапе означено је као цијело подручје града Загреба. Заступник државног ерара све ово не пориче, па ^е тако утврђено да је забрана изречена према поописима закона. Крај оваквог стања ствари одлучно је за ријешење предлежећег спора питање, тко и под којим условима може дозволити грађење и унаточ горе наведене опће забране. На ово питање јасан је одговор у самом тексту закона, који прописује да овакозе дозволе може давати општина и то под слиједећим условима: 1) само

14