Opštinske novine

338

Београдске општинске новине

у толико, у колико градња неће отежавати извођење новог регулационог плана (§ 118 став 1); 2) на основу пројектованог регулационог плана (§ 118 став 2); 3) само по претходном одобрењу надлежне власти (§ 118 став 2). Старање о уређењу града, где долази и доношење регулационе основе као и њене промјене, спада у надлежност општине као самоуправног тела (Ријешење Државног савета од 30 октобра 1933 брбј 21597-1933). Према томе јасно је да једино општина као самоуправно тело, која доноси регулациони план и која изриче забрану грађења по § 118 грађевинског закона, може дозволити изнимку од те забране, предвиђену у §-у 118 став други. § 118 то изричито и одређује те даје искључиво општини овлашћење да ова може давати дозволу на основи пројектованог регулационог плана. Закон се ту служи изразом „може", а не „има" или „треба да", па из тога слиједи да општина не мора дати такову дозволу, него да она има право оцјене хоће ли дозволу дати или не. Тек кад општина одлучи да дозволу даде дужна је тражити претходно одобрење надлежне надзорне власти (§ 118 став 2), којој принада право надзора те која по §-у 10 грађ. закона одобрава регулационе планове или њихове измјене. У предлежећем спору одлуку у првој молби донело је градско поглаварство као грађевинско-управна власт у смислу § 89 тачка 3 Закона о градским општинама, а да није претходно тражен закључак градског већа, које је једино надлежно да решава о пословима, који спадају у делокруг града према § 88 закона о градским општинама. Градско поглаварство саслушало је, истина, грађевински одбор, који по § 106 Грађевинског закона постоји код Града, но тај грађевински одбор по самом је пропису закона у грађевинским предметима савјетодавни орган општине, а не градског поглаварства у функцијама § 89 закона о градским оппггинама. По §-у 95 Закона о градским општинама градско веће не може ни на сталне градске одборе пренети послове одлучивања о грађевинским уређајним основима, (§ 95 тачка 10) дакле онима који се односе на регулациони план града, па је с тога јасно да по закону једино градско веће може одлучити и о дозволи по § 118 грађевинског закона. Кр. банска управа није се с тога утуженим решењем смјела упуштати у меритум ствари, него је била дужна првомолбену одлуку укинути и одредити да се прије свега исходи закључак градског већа о томе, да ли оно по §-у 118 грађевинског закона даје дозволу грађења. Пошто Кр. банска управа није тако поступила, повређен је на закону основни интерес општине града Загреба, па је стога суд тужбу уважио и утужено решење на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима поништио.

Међутим, Државни савет, по жалби управне власти чију је одлуку био поништио управни суд, поништио је цитирану пресуду управног суда и заузео оно друго становиште, да и о изузетној дозволи из § 118 грађевинског одлучује општина у својству грађевинско управне власти првог степена. Образложење Државног савета — његово решење бр. 8156 '37 од 15 априла 1937 год. — |е следеће: „Погрешио је управни суд када је ожалбеном пресудом стао на гледиште да је за доношење првостепене одлуке по овом предмету било надлежно градско веће а не градско поглаварство. Према т. 10 § 95 Закона о градским општинама у надлежност градског већа заиста спада одлучивање о гоађевинским уређајним основима какво одлучивање, према изричној забрани у овом пропису градско веће не може пренети на друге органе — сталне одборе. Ова надлежност градског већа и изрично је предвиђена у §§ 3—13 грађев. закона где се предвиђа поступак и надлежност органа за доношење грађевинских уређајних основа појединих градова, — варошица. Из овога излази да у самоуправни делокруг општине у грађевинским стварима спада у опште старање општине о уређењу града где према изложеном спада: доношење регулационог плана, уредба о његовом извођењу и грађевински Правилник. У овакву надлежност општине спада и начелно одлучивање о забрани новог грађења приликом израде новог или измене постојећег плана које општина може изрећи по овлашћењу из § 118 (1) прве реченице грађевинског закона. Међутим у случају који је предмет овог спора није било у питању никакво одлучивање које се односило на уређајне основе града. У овом случају интересована странка тражила је да јој се изда грађевинска дозвола за подизање извесног грађевинског објекта. По овој грађевинској ствари у којој се општина према § 89 т. 3 Зак. о град. општинама у вези § 85 грађ. закона појављује као општа управна власт првог степена, она је имала поред чисто техничке оцене у првом реду, али као грађевинска управна власт, да одлучи да ли, и поред постојеће начелне забране из § 118 (1) прве реченице грађев. закона, може ипак издати грађевинску дозволу нашта је општина као грађевинска власт овлашћена другом реченицом истог прописа у колико то неће отежавати извођење новог регулационог плана. За дОношење овакве одлуке којом се у ствари само одлучује хоће ли се у даном случају или не издати грађевинска дозвола надлежна је општина, као што је већ изложено, као општа управна власт првога степена у грађевинским стварима каква надлежност спада у њен пренесени делокруг а не у њен самоупоавни делокруг, као што је то управни суд погрешно навео, па је за доношешз такве одлуке било надлежно градско поглаварство чи-