Opštinske novine

6*

Уметнички и друштвени лик Ђуре Јакшића (Говор у сали Општинске Библиотеке у Београду, 14 априла 1938.)

Госиође и госиодо, ! ; I Идуће јесени биће пуних шездесет година откако су из скромне кућице бр. 38 у Скадарској улици, једнога прохладнога, ведрога дана, 17 новембра 1878, изнети посмртни остаци песника, приповедача, драматичара и сликара Ђуре Јакшића, и сахрањени на староме београдском гробљу, код цркве Св. Марка. Ви се сећате да Светислав Вуловић рписује тај погреб, који је био изненађење за сиромашне суседе Јакшићеве, — погреб на коме су узели учешћа „високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, занатлије и сиромашни радници."

Кућа са споиен-плочом, у којој је умро Ђура Јакшић (Скадарлија)

Вуловић бележи да су се мали људи из тога краја питали: „Зар овај наш сусед беше тако велики господин?" и да је неко одговорио да је био доиста велики, већи од ма кога у тој великој и помпезној пратњи. То је, наравно, била игра речима, као што је игра судбине била да „највећи" у томе друштву умре у сиротињи, после немирнога и патнички проведенога живота, у четрдесет седмој години, остављајући незбринуту породицу и дела која пред културним светом и данас показујемо с поносом и достојанством. Постоји мишљење да су уметничке творевине у тесној и интимној вези са унутрашњим, личним животом својих аутора, да у ствари она и нису ништа друго до одсјај, слика, израз тога интимнога живота. „Песник и пе-

сма су једно; то важи, ако не о сваком песнику, а оно, несумњиво, о песнику лиричару", каже др. Љубомир Недић. Тако и ми мислимо; али је, уз то, потребно поменути и старо искуство, или истину: да се исте особине или квалитети сасвим различно, управо супротно процењују у животу и књижевности; што ће рећи, да све оно што у уметности хвалимо, у друштвеном животу и опхођењу обично осуђујемо. Отуда и парадокс да су признати и слављени људи у науци и уметности мучно и с напором пролазили кроз живот; да су често били клеветани, гоњени, жртвовани, да би им се после смрти, одавала част, признање, приређивале јавне комеморације, подизали споменици. Ни етички ни логички то не изгледа бог зна како оправдано и похвално; на жалост, психолошки је сасвим разумљиво, кад се узме на ум да је уметност истина, а друштвени живот, у својој основи, примљена,, негована или камуфлирана лаж. Колико пута смо, примера ради, чули да се хвали наивност, простосрдачност, непосредност и топлина једне лирске песме, и колико пута смо се на те исте манифестације једнога човека у друштвеним односима сажаљиво осмехнули? Нисмо ли се, слично томе, радовали истини коју чујемо из уста каквог драмског јунака, и нисмо ли се на њу често пута намрштили кад је слушамо у друштву и обичном животу? Нарочито кад се тиче нас. Ако пљескамо писцу који нам у својим комедијама „нарави" или „карактера" открива хипокризију, лаж и морални јад једне средине, ми га за исти поступак, у својој средини, стављамо пред суд и одговорност. Тако је и са документованом, отвореном, некомпромисном критиком коју радо читамо, али је одбацујемо примењену на актуелни социјални живот сумњивих и разноврсних компромиса, од којих је компромис савести и трбуха најчешћи и најобичнији. Под тим углом треба носматрати умет. нички и социјални лик Ђуре Јакшића, његов лични удес и његов значај у српској књижевности. Рођен у банатском селу Српској Црњи, јула 1832, као свештеничко дете, он је дошао на свет са једним нимало смиреним темпераментом, — можда неиспитаним наслеђем од својих упорних, непомирљивих предака који су се крвавили са Турцима и пред њиховом инвазијом напуштали свој завичај у центру Балканског По/уострва, насељавајући данашњу