Opštinske novine

X

Правна хроника Одлуке Државног савета

За питање престанка службе и права на пензију градских службеника меродавни су, сходно § 104 Закона о градским општинама, одговарајући прописи Чиновничког закона од 1931 год, а престале су важити одредбе статута које би им биле противне. По тужби отпуштеног градског службеника управни суд је поништио одлуку о отпусту нашавши да није могло бити отпуста, пошто је службеник по статуту био стекао сталност, и без обзира на то што на дан отпуста није био стекао пензију. По жалби Градског поглаварства Државни савет је поништио пресуду управног суда својим решењем бр. 25238/ 37 год. од 25 новембра 1937 године, са следећих разлога: „У § 100 Закона о градским општинама прописано је: „Градско веће има донети статут којим се уређују и систематизују звања градских службеника, одређује њихов број, квалификацију и принадлежности за свако систематизовано место и назначује којем звању и положају државног службеника одговаразвање градског службеника. У статуту има бити утврђено с којим местом је везано право на пензију. Одредбе статута о принадлежностима не могу предвидети плате и положајне додатке за градске службенике веће од оних које уживају државни службеници одговарајућег положаја". Овим су дакле одређена питања која се статутом имају уредити. Питање права на пензију и признање службе, овде није поменуто што значи да се оно не може уређивати статутом. Изостављање овог питања у наведеном § 100 од предмета који се имају уредити статутом учињено је с обзиром на даљу одредбу § 104 истог Закона, према коме се поред осталог одредбе за државне службенике „о престанку службе, о пензијама" имају „сходно смислу примењивати и на градске службенике уколико овим законом није друкчије одређено". Дакле примењиваће сеодредбе Закона о чиновницима од 1931 године Што се тиче, пак, ранијих градских статута, Уредаба и правилника, они остају на снази док се не измене, само у колико нису у противности са Законом о градским општинама (§ 156). Како је према изнетоме за питање пензија и престанка службе одређено да се имају примењивати одредбе за државне службе-

нике, то је Статут града Јагодине дерогиран у оним својим деловима који су у супротности са Законом о чиновницима, услед чега су, сходно § 156, односне одредбе престале важити. Услед изнетог без важности је околност да није донета одлука по § 159 ст. 2 тач. 2, о привременом уређењу, којем звању и положају државног службеника одговара звање градских службеника, по овоме пропису. Јер је доношење одлуке из § 159 у зависности од одлуке Министра унутрашњих послова а овоме није остављен рок у коме треба да донесе своју одлуку. А затим примена прописа Закона о чиновницима од 1931 године, није условљена претходним доношењем поменуте одлуке. Навод у разлозима пресуде да интересовани Павловић, није могао бити отпуштен пошто је стекао сталност у општинској служби сходно чл. 13 Статута града Јагодине, — не може се такође уважити. А ово стога што је ступањем на снагу Закона о градским општинама 22 септембра 1934 године, његовим одредбама §§ 104, 156 и 162, укинута сталност општинских службеника и на тај начин је дерогиран чл. 13 пом. Статута. Пошто Павлрвић на дан отпуста није имао најмање 10 година ефективне службе у општини Јагодинској, то је могао бити отпуштен по слободној оцени власти. Стога је Павловићеву тужбу ваљало одбацити и оснажити одлуку Бана моравске бановине II бр. 21201/36. Како Управни суд није тако учинио то је жалба морала бити уважена и ожалбена пресуда поништена." Градски службеник без стеченог права на пензију може бити отпуштен по слободној оцени а имаће право на отпремнину ако је на дан ступања Закона о градским општинама већ био стекао сталност. По овом основу одбачена је пресудом Државног савета бр. 1746 од 26 јануара 1938 год., тужба отпуштеног градског службеника, без стеченог права на пензију, против отпуста, а није му признато ни право на отпремнину пошто на дан ступања Закона о градским општинама на снагу није био стекао сталност, којом је условљена отпремнина, а после