Opštinske novine

460

Београдске општинске ковине

тога је није могао ни стећи. Образложење пресуде је следеће: „По закону о чиновницима од 1931 године, чије се одредбе сходно § 104 Закона о градским општинама, примењују и на градске службенике, службенику служба престаје кад то надлежна власт одлучи (тач. 16 § 104 Ч.з.). А по § 110 Ч.з. одређено је: да се одлука власти о престанку службе може донети ако овлашћени старешина нађе да је службеник неспособан, неподобан за службу или иначе то захтевају интереси службе. Питање да ли је наступио који од случајева предвиђених у § 110 Ч.з. регулисано је Законом о о аутентичном тумачењу § 110 Ч.з. у чијем је чл. 1 речено: „§ 110 Ч.з. има ое разумети тако, да је самим тим што се одлука о престанку службе позива на тај параграф констатовано да је код службеника наступио који од случајева из овог законског прописа који повлачи престанак службе, па да је та одлука донеоена у смислу закона." Дакле власт може у свако доба по слободној оцени да отпусти службеника ако овај није већ испунио услове за пензију. У колико, пак ова одлука не би била образложена у смислу Закона о општем управном поступку, та околност не утиче на њену законитост јер је (одлука) донесена у смислу закона самим тим што је заснована на цитираним прописима. Тужилац, како се види није испунио услове за пензију те је стога могао бити отпуштен из службе по овом основу. У ст. 2 § 161 Закона о градским општинама, предвиђено је „службеници који су по досадашњим прописима имали сталност и који немају десет година општинске службе на случај отпуста добиће отпремнину у износу једногодишњих принадлежности ако имају најмање пет година ефективне општинске службе, а отпремнину у износу шестомесечних принадлежности ако имају мање од пет година ефективне општинске службе." У смислу овог законског прописа право на отпремнину имају само они градски службеници, који су по досадашњим прописима стекли сталност. А према досадашњим прописима (чл. 47 Статута оггштине града Београда) службеник београдске општине је стицао сталност после пет година општинске службе. Па пошто је у § 161 З.г.о. предвиђена отпремнина само за оне градске службенике који су имали сталност на дан када је, Закон о градским општинама, добио обавезну снагу (22 септембра 1934 године) то би евентуално могли имати право на отпремнину само они службеници Општине београдске који су ',до 22 септембра 1934 године стекли сталост по чл. 47 Статтута од 1929 године, тј. који су до тада имали најмање пет година општинске службе. Из аката предмета види се да је тужилац ступио у општинску службу 11 августа 1931 године, што значи да на дан ступања на снагу Закона о градским општинама, није

имао пет година општинске службе па следствено овоме није ни могао стећи сталност по чл. 47 Статута. Како је претпоставка за право на отпремнину (§ 161) да је службеник затечен као сталан, то тужилац пошто не испуњава овај услов нема ни право на отпремнину. Па када је тако онда је без утицаја на предмег спора, околност: да је (тужилац) на дан отпуста из службе имао преко пет година општинске службе, пошто сталност, није више могао стећи сходно прописима .§§ 156 и 162 у вези са § 104 Закона о градским општинама, којима је у толико дерогиран чл. 47 Статута општине града Београда." За парцелацију земљишта у атару општине београдске треба да су испуњени захтеви Услова за парцелисање земљишта у Београду, и без обзира на неизвршени план парцелације тога земљишта док се оно налазило у атару друге општине Један сопственик обратио се Градском поглаварству у Београду и тражио одобрење за парцелацију свога агмљишта у Катастарској општинии Београд 6, парцеле бр. 2970/1, по парцеларном плану израђеном од стране професора Андоновића 30 маја 1927 год., кад се односно земљиште налазило у атару општине жарковачке, са којим се планом иста општина сложила, а које земљиште је потпало под атар општине београдске, кад је атар ове општине проширен законом од 12 октобра 1929 год. Градско поглаварство га је одбило својом одлуком Т.ДБр. 32164 од 12 августа 1936 год. са разлога, што ноднети парцеларни план величином парцела и дужином лица не одговара Условима за парцелисање земљишта у Београду, одобреним од стране Министра грађевина под бр. 19042/33, а да су ти услови меродавни пошто се парцелација под њиховом важношћу врши на атару општине београдске, а да парцелација по оном плану од 1927 год. није извршена, јер се цело земљиште у земљишним књигама води као једна парцела. По жалби заинтересованог, Министар грађевина својим решењем оснажио је одлуку Поглаварства са исправком да се парцелација одобри за парцеле на које су већ издате тапије, а уколико је имање по књигама обележено као једна парцела, ту се парцелација мора саобразити условима за парцелисање земљишта у Београду, односно чл. 5 закона о атару општине града Београда од 1929 године. Сопственик је поднео тужбу на Државни савет против министровог решења, која је одбачена и Од стране Државног савета његовом пресудом бр. 30630/37 од 26 јануара 1938 године са следећих разлога: „Тужилац је код Градског поглаварства тражио одобрење за парцелацију односног свог земљишта које се у земљишним књигама води као једна парцела. Ова чињеница показује да је онај парцеларни план из 1927 год., о парцелацији тог земљишта