Opštinske novine

Правна хроника

461

још док је оно било у атару општине жарковачке, остао неизвршен, односно да парцелација по њему није спроведена, иначе би та парцелација морала бити обележена и у земљишним књигама или би за сваку парцелу била издата посебна тапија, што би био доказ да је парцелација коначно извршена. Зато јеГрадско поглаварство односно Министар грађевина правилно поступио, кад се није обазирао на тај неизведени план парцелације из 1927 год., него је тражену парцелацију посматрао са гледишта сада важећих прописа о парцелацији — Услови за парцелисање земљишта у Београду, донети на основу § 54 Грађев. закона и одобрени од стране Министра грађевина под бр. 19042/33, односно чл. 5 Закона о атару општине града Београда од 1929 год., који су прописи једино меродавни, јер се у ствари спровођење парцелације тражи под њиховом важношћу. А како предложена парцелација величином парцела и дужином њихових лица не одговара условима сада важећих прописа, правилно је поступила управна власт — ст. 2 § 55 Грађ. закона — кад је одбила да одобри такву парцелацију, изузимајући парцеле за које су већ биле издате тапије, коју је исправку Министарство умесно учинило. Стога је пресуђено као у дисгшзитиву, о чему пресудом у препису известити заинтересоване стране." У делу грађевинског реона, за који је прописано да треба да има карактер вароши у (врту и да куће морају бити слободне и окружене вртовима, не може бити зидања на граници суседних имања. Један сопственик је тражио од Градског поглаварства у Београду дозволу за дозиђивање месарског магацина, гараже и перионице на свом имању на углу Кнез Арсенове и Видрићеве улице — парцела бр. 280 кварт XII. Од овог тражења је одбијен одлуком Поглаварства Г.О.бр. 4958 од 2 октобра 1936 год. са разлога, што је тужиочево тражење у противности са чл. 5 Закона о атару општине града Београда од 1929 год., према коме имања у односној грађевинској зони морају имати 1000 кв. м. површине и зграде на истима морају бите слободне и окружене вртовима, а тужиочево имање нема ту површину, и дозиђивање је пројектовано на самој граници суседних имања. Заинтересовани је изјавио жалбу Министру грађевина против одбијајуће одлуке Поглаварства, али је та жалба одбачена оспореним министровим решењем са оног другог разлога првостепене рдлуке, што би се дозиђивање извршило на самој граници суседних имања, док закон предвиђа за тај крај зидање слободно и окружено вртом. Сопственик је поднео Државном савету тужбу против министровог решења, која је одбачена и од стране Државног савета његовом пресудом бр. 5819 од 14 марта 1938 год. са следећим

образложењем: „Према чл. 5 Закона о атару општине града Београда и о мерама за изградњу Београда и околине од 2 октобра 1929 године, који је пропис и данас у важности с обзиром на § 138 ст. 1 Грађевиинског закона од јуна 1931 год., у делу грађевинског реона, у коме се налази и тужиочево имање на коме би се извело пројектовано зидање, има се очувати карактер вароши у врту тако, да све куће морају бити слободне и окружене вртовима. Спорно дозиђивање, за које је управна власт ускратила грађевинску дозволу, пројектовано је на самој граници суседних имања, што је противно цитираном законском пропису, према чему је управна власт правилно поступила, кад је одбила грађевинску дозволу за такво зидање, а тужба је неумесна и као таква одбачена." И кад се утврђује регулација само за једну улицу мора се спровести поступак законом прописан за општу регулацију. Једно градско поглаварство утврђујући регулацију једне од својих улица, изазвану потребом подизања храма Јеврејске општине на углу те улице, није се држало поступка законом прописаног за доношење општег регулационалног плана, у коме је предвиђено, поред осталога, и излагање на увид регулационог плана и уредбе о његовом извођењу, да би се омогућило стављање евентуалних приговора, свима заинтересованим лицима. По овом основу, Министар грађевина није одобрио регулацију односне улице, достављену му на одобрење од стране поглаварства у смислу § 10 Грађевинског закона. Против министровог решења, којим ускраћује одобрење, изјавили су тужбу на Државни савет поглаварство и заинтересована јеврејска општина, па су њихове тужбе одбачене и од стране Државног савета његовом пресудом бр. 30609/37 од 17 марта 1938 год., у којој је заузето горње становиште и образложено следећим разлозима: „При утврђивању регулације за Јукићеву улицу Поглаварство се морало придржавати поступка закона прописаног за доношење регулационог плана и уредбе за његово извођење, јер регулација оне улице је део опште регулације и као таква мора бити утврђена од стране истих органа и на основу истог поступка као и општа регулација чији је она део. У том законом прописаном поступку — §§ 8 и 9 Грађевинског закона — предвиђено је и излагање реуглационог плана и уредбе о његовом извођењу на јавни увид да би се омогућило свима заинтересованим лицима стављање примедаба и приговора. То што је по закону обавезно код спровођења опште регулације, обавезно је и кад се изводи један део ове регулација једне улице, као у спорном случају, јер и ту су ангажовани и интереси појединаца, те им треба путем излагања регула-