Opštinske novine

382

Београдске општинске новине

ностима —, он се наједанпут мора потчиннти нечем сасвим новом: озбиљном, строгом размишљању, унутрашњој полемици с аутором који и код њега тражи мисаоне, а не само осећајне процесе. Кад је тако, онда има и једно: осим тога — одбијање на први час, одбијање по закону непознаница, или онога на што се мање мислило. Непознаница се мора претворити у познаницу. Апстрахујући од старих легенда, предања и историје о ?\елтима, Византинцима, Хунима и Аварима, великом Деспоту и његовом Константину Филозофу, његовој „духовној" руци, деспоту Бранковићу, Јерини, Катарини, Цељскима, Хуњадију, занесеном фратру и јунаку Јовану Капистрану, свемушто претставља стари Сингидунум, Албу Греку, Грихиш Вајсенбург, Нандор Фехервар, Дарол Чихад, Антемурале Кристианитатис, он мора поћи за аутором истина познатим веком, уз то великим и славним, највећим и најславнијим, али сасвим другим путевима, стати на сасвим нове осматрачнице куд се његова дотадашња „фићирбајирска" мисао, шећући Калемегданом, — није залегала. У том је дезилузија и велика дезилузија, коју читалац и аутор морају један другом међусобно, пријатељски дашто, опростити, као што се опрашта сваки неспоразум, — са смешком, а онда се иде даље, свак на своју страну или упоредо, а у овом случају свакако упоредо! * * * Подељена у три основна дела, књизи је задатак да нас кроз ауторова тражења упозна с појмом и суштином Београдског Човека. Не упуштајући се у део књиге који се не односи непосредно на Београд, мора се одмах кагласити, да ћемо узалуд у том Београдском Човеку ког аутор износи, или у методама којима се рлужио одређујући га, тражити онога човека који се обично мисли под тим појмом, а нећемо ни ићи у његовом тражењу уобичајеним путевима. Београдски Човек аутора књиге „ГГоглед с Калемегдана" није онај који се обично јавља као синоним појма београдског становника, да не кажемо његовог староседеоца; тражећи га аутор се није зауставио на уобичајеним детерминантама, које одређујеград сам стварајући људе једног извесног градског типа, већ је посегао за оним што одређује човека не толико једне извесне уже оријентације везане за сам град, већ народоносног човека уопште. Београд над њим лебди као један виши симбол нације, центар, који је на својим леђима понео народносни, револуционарни програм који почима с првим устанком, а завршава ћобедом светског рата; методе се оснивају на гледању у „просеку", перспективама, насупрот гледању по спољашљем облику, или рељефу. ,

Стојећи на Калемегдану, том богоданом рту београдском, „клину забодену у равницу", где се уистину осећа „жива земља", стицање сила с гора и равница, Космаја, Рудника, Повела, Цера; Фрушке Горе и Вршачког Виса, као И Срема и банатске равнице, Запад који Сава собом доноси —, мисао ауторова најпре се зауставља на самом Калемегдану. Кроз оно |нто он говори чују се речи Кочићеве „Молитве": „О, Боже, дај ми речи јаке као гром...", а ипак тихе да не кваре мир лепоте и Јмир безбројних мртвих који, кад град усне, устају иснод градских бедема и из дубина тако често људском крвљу обојених река.... Калемегдан аутора привлачи снагом својих видика. С њега види град, али му с <*гог места бука и ррсва градска не сметају одвијању мисли које слика изазива. Преносећи мисао с Калемегдану на Београд, који је сјајно, с осећањем синтетичког смисла, у високој уметничкој и песничкој формулацији, нетом одредио описујући његов изглед са Звездаре (стр. 10) —, он се зауставља на судбини Престонице, гледајући град наизменично сад као Град-Храм, Град који остаје, или Еарош која Настаје, односно Варош изненађења, Варош пролазничку... * * * Оно што је речено на првих педесет страна књиге, скоро у целости има ванполемичну вредност и садржи много тога што даје кључ једној ванредно осетљивој, једној међу најкомпликованијим од свих градских психологија. Заустављајући се на прекретницама нашег града, писац га приказује раскована од досадашње „дисциплине националне етике"; дајући сву незаконитост његовог урбанистичког развоја по којој се у центру, за тридесет година пре времена, подижу четвероспратнице; на периферији са тридесет година закашњења уџерице — које су нашле свој најнаказнији чвор у јатаганмалском страшилу —, он констатује да је у њему све рађено „како-тако": књига, реклама, излог, осветљење, намештај „какавтакав", па ипак, на крају, да све једно друго искупљује: мир — немир, хармонија — дисхармонију, позитиван човек — негативног: „Ругло Јатаган мале и Прокопа искупљено је Медицинском вароши, промашеност Вождовца складношћу Топчидерског брда, неуредност периферије Пашиног брда или Чукарице, уређеношћу Професорског града или Неимара"... За предратни Београд, онај који је и „споља имао органски израз својих унутрашњих стремљења", који живи повучен у тихе улице: Врачара, Дорћола, Палилуле, Варошкапије, — констатује да живи и данас мање више својим некадашњим животом отимајући и саме своје улице архитектонским претеривањима,, нескладима и нехармонијама...