Opštinske novine

(

Есеј о Београду и београдском човеку

383

Нагла урбанизација је, како се то каже, једна од особина нашег века. Градови са 100.000 становника су мали, осредњи; они са 1 милион нормални, а тек после тога велеградови, градови-монстр, као што су: Лондон, Париз, ЈЊујорк. То нагло стицање маса у велеградове је велики проблем и социјални и етички и биолошки. Ко се из малога места без већих конексија —, упушта у велики град, тај се упушта, како би рекао прота Матија Ненадовић, ,,на дебело море" и мора имати чврсту главу, велико срце. Ко не зна пливати, мора потонути. Од мирног живота, доколице, сеоске или маловарошке идиле, нема више ништа. Зато градски прилив обично претставља — како је то дубоко смишљено и поетски изнео. у свом есеју о Паризу Пол Валери, а сјајни научник примењене психологије, велики психотехничар, професор Гизе, и научно доказао — најбољи елеменат нације. У Београд је дошао свет са свих страна. Од 5.000 колико је било пре једног века, Београд је данас скочио на 350.000. Па ипак, кад аутор спомиње то „мењање коже" нашег града, не можемо се отети једном поетском упоређењу. Пред очи нехотично излази сјајна слика што ју је дао велики енглески приповедачки мајстор Киплинг описујући хиљадугодишњака питона Каа, змију камењарку, у часу када је променила кожу и кад и подмлађена, и у новој кожи, осећа како у њој говоре искуства и традиције векова које је проживела... Ни у физици, па ни у психици, животу људском, животу његове душе ништа се не губи, све остаје... Прилив новог београдског становништва, неустаљеност закона и санкција, чини, како аутор тачно запажа, да поштени и морални немају довољно задовољење за своје поштење и свој морал, али иако не лечи зло, свакако га ублажује оно што је аутор тако добро запазио и назвао „типичном прелазничком санкцијом", махнитим окретањем кола среће у ком се „не зна зашто су јуче неки били на површини, као што се нико и не пита и не зна зашто су отишли..." Не само као подесна форма, већ и сам по себи, обзиром на условљену концизност и у исто време јасност стила, есеј често захтева нове речи, нове комбинације појмова, који су се досад мало, или који се уопште нису употребљавале. Код аутора „Погледа с Калемегдана" налазе се тако нови термини: фићирбајирско размишљање, београдски човек, човек београдске оријентације, пролазнички тип, прелазнички човек, прелазничка санкција. и други. Судбина нових речи и нових комбинација често је веома каприциозна и не може се одржати ни уз најбољу вољу ауторову. У глав-

ном не може се одржати оно што не нађе одјека у масама. Масе дају живот речима чак и безначајним, као што су оне које су настале од властитих имена личности које су се било чим истакле, а што је маси пало у очи: шик — по имену елегантног бечког кројача Шика —, хулиганство — по имену једног Енглеза који се прославио прављењем нереда —, бојкот и друге. Слично оне које имају други смисао и значај. Код нас: владановштина, или друге још новије, које се интернационално примењују: керенштина, совјети.... Не знамо каква ће бити судбина речи и комбинација аутора „Погледа с Калемегдана", али су многе пронађене с духом и дако се примају. Но аутор „Погледа с Калемегдана" не ствара само нове речи и нове комбинације, већ их и тумачи. На једном месту он говори о оном нашем толико изненађујућем „врло важно". Ограђујући се против вулгарне употребе ове изреке, он је у вишим комбинацијама веже за процењивање ствари и вредности које Београдски Човек гледа кроз призму нетом минулих историјских и народних трагедија у мијем се светлу губе уобичајени критерији. Ово је у исто време и прво тумачење ове изреке у књижевности. Мора се приметити да су у Београду у употреби и други слични изрази. Има их врло много. Могло би се рећи, и таквих који су пронађени са још више духа и смисла: „Да је боље не би ваљало"... и други. Вулгарно „врло важно", свакако је пролазничка удобна формула не старих београдских грађана — који су, као и културнији дошљаци, везани за одређене традиције и морал —, већ оних дошљака који су се тек отргли из својих мањих средина и утицаја свог консервативног морала и својих традиција, а друге још нису створили. У првом делу књиге писац као да тражи и за се и за читаоца оне силе и снаге које ће га повести решавању другог дела, детерминисању питања о „Београдском Човеку." * * * Постављајући себи за задатак да компоненте његовог карактера одреди онако како се оне пројицирају у једном правцу — који можемо назвати његовим основним изражајним правцом — писац у другом делу своје књиге долази до закључка, да је Београдски Човек, односно Човек Београдске оријентације, што се означује као синонима, сваки онај човек (без обзира где живи) који живи духом и садржајем наше народне револуције, коју је извео „као колективно народно дело ослобођења српски хришћанских сељак", револуције која је „органски везана у једну историјску целину од 1804 све до 1918". Београд их веже као предводник народних циљева. Износећи све оно што је тај човек жртвовао за ту и такву концепцију, за извођење те