Opštinske novine

384

Београдске општинске новине

револуције, која је ишла преко снага Београда и нашег народа кроз цео XIX век, он констатује да се то могло само тако што се није мислило на себе. Зато и Београд: „До 1918 та варош није могла, сем у кратким предасима, да има своје локалне себичне мисли удобности и европства. Била је то вечита трагедија. Хатишериф је проглашен на пустом Ташмајдану. Начертаније се родило кад су Теразије једва престале да буду утрина, уставност је била врло високо цен>ена у вароши која је на Славији престајала. Ту није био никакав материјални експансионизам. Ту је богат био само морал циљева". Ту су били ставови на којима се градило. „Лепши живот остављен је другима". Напор је био тако велик да код оних који нису погинули није остајало довољно снаге да се осврћу на своје мртве (стр. 62). И зато је и Београд остао без натписа о томе зашто су народи и јунаци за њега гинули (стр. 23). Логично се намеће питање: „Шта је омогућило такво умирање", које аутор поставља и налази одговор у сили и снази коју је народ црпео из: православља и цркве, патријархално-ј уначког схватања, својих великих усмених предања... Трећи део књиге односи се на сналажење београдског човека, односно Човека београдске оријентације у приликама које су настале после рата, које од њега траже једно сасвим ново држање, енергију и присебцост у миру, који поставља питаше: „Шта дајеш човечанству?" „Чим се претстављаш њему и онда кад те нико не пита?"... Као и прва два дела, и трећи је израђен доследно основној концепцији да човек који је кроз цео један век био доследан највишим традицијама, неће изневерити тај свој став ни у двадесетом веку. Све се креће у смислу о«е велике апологије Београда, која је из 1 нета на стр. 116 и која почиње речима: „Београдска повест само је повест жеље за све већом и снажнијом слободом".

* * * Мисли започете на Калемегдану, на њему и завршују. Макар да смо се на дрви час дезилузионирали, јер нисмо у њој нашли оно што смо као обични калемегдански шетачи очекивали, макар да смо морали поћи с аутором сасвим новим путевима, књига „Поглед с Калемегдана", и са ужег становишта литературе Београда, пружа много новога и по садржају и по форми, а као књига посвећена Незнаном Јунаку, који с плаве Авале чува и земљу и град, она је један од оних још неподипнутих споменика хиљадама мртвих који су тако несебично гинули на размаку једког века, не заустављајући се од 1804 нигде све до 1918. Д-р М. И. А.

Тициан Вечели: „Човек с плавим очима" (Са изложбе „Италијански портрет кроз векове")