Opštinske novine

Т1имш~паита^шик Инап брани : шџау (Новвла из београдског живоШа — награђена на књижевном конкурсу ГрадскоГ ИоГлаварства Београд)

(Наставак)

VI

Био је скоро на средини реке. Обале бе ху, чинило му се, јако удаљене, као иреко света. Огромна водурина, широка, снажна својом дебљином текла је између обала, равнодушна на цео жИвот земље. Кнап стиже да помисли, како је та иста маса безначајна одозго, једва Приметна. Никада он на њу није ни помислио, и ту сјајну дугуљасту траку, презирао је јпто се тако вуче земљом, нем)оћ ! но; он, јуна.к висина. А сада? Апарат је тонуо, то се отеже минутима. Он је гледао: мотор је већ под водом, својом тежином вукао је остале делове и реп се одизао у 1вис, као да пружа руку на спас, алп бивао све нижи. Кнап је померао руку према њему. Реп се некако жалосно опраштао са сунцем, није му се ишло под воду; Кнап сагледа на шему југословенску тробојку. — Збогом! и хтеде руком да поздрави, али се преДомисли и одлучи Да гледа важнија посла. Одело му је отежавало натопљавано водом. И тек сада, кад га је оно вукло доле, а и реп већ тонуо, поче Кнап да мисли о борби за живот. Погледа око себе: све мирно и мртво. Високе обале биле су пусте; он 'је путовао водом између њих. Небо такође пусто, сад већ и оно туђе... Пружала се пред њим водена површина, докле год је могао сагледати. Где ли су његови? Зар никог 1ж|ивог?... Он није могао ништа да мисли, азећ онако механички чекао да и реп потоне [па ће онда видети што ће. Колико водури|неј,, како је влажна, мутна и одурна! Он се мрско загледао у њену чељуст. Реп је клизио ниже, још су га широка крила задржавала, а сад ће и потонути. Кнап је мислио: „и ја ћу за њим... Па на дно, на дно, шта има!." Није било изгледа на спас, а некако није било ни страха од смрти. Ноге су га вукле доле. Он се ускоро већ заморен сасвим ослони на преостали део репа и као да га гурну доле, дође и његов задњи део. Кокарда са југословенском круном била му је под рукама па ето и она склизну. Збогом! прошапута Кнап кад изгуби једини ослонац под рукама, и беспомоћно још једном погледа ћрема обалама. Аероплан потону, над њим се вода затвори и изравна, прогута га [као да никада није ни постојао. А оида Кнап роче да плива. Пливање га брзо замори, на ногама као да је имао привезано камење, вукло га је доле, руке су се покретале тешко. Он је њима шљапкао по води тек толико да се бори. МаТица га је носила низ реку и он је покушавао ка

обали. Али колико га је стезао кожни капут, као оклоп! Он ће га удавити — Помисли. „Па шта можеш, тако је ваљда суђено!"... Обала је била једно сто метара од њега, али му се учини да су километри, тако удаљена и једва видљива. Он Бдлучи да и не плива даље.... „Збогом, Кнапе, рече он самоме себи: беше твоје земаљско и прође! Сад постаје водено царство"... Чудо, свест му је радила веома прецизно. Кад се већ толико замори да није могао више покренути руком 1 , он преста да плива и окрете се на леђа. Пусти се низ реку. Лежећи на леђима није се морао напрезати, вода га је одржавала на површини, али носила паралелно обалама. Пуче му пред очима огромна сива бездан неба и учини му се никад је тако огромном није видео. Око њега је роморила вода, чуо је њено шуштање под собом и већ схвати да је мртав а водено царство под земљ>ом пружило се у бескра]' и спајало са висином. Какво мртвило! Једини знаци живота долазили су од шљапкања његових руку којима се одржавао на површини... Вођа је продужио лет, занет јурењем, опијен сопственим заносом није ни приметио Кнапов изостанак. Само је то видео Калшек и он одмах се издвоји те тренутно бацив поглед на Кнапов апарат, одлучи се шта да ради. Са својим аеропланом приђе обали и реши се да сиђе. Обале су биле покривене обрађеним пољима и на једној чистој пољани пође |му за ~руком да се исправно спусти, таман [онда када је Кнапов аероплан још штрчао репом изнад воде. Калшек искочи из седишта и Поче да виче: у помоћ!... Али нигде никога. Тад Калшек потрча до обале, баш кад и реп потону и виде да Кнап заплива. Треба га спасавати! — сину му у памети, — Држ]' се, друже!" Опет погледа око себе — свуд је било празно и ттусто. Ни живе душе, сем 1 неколико итица што су кружиле изнад реке. „Држ' се, Кнапе, још мало" — викну он, а не знађ|аше ни сам шта треба да ради. На једвите јаде угледа узводно један рибарски чамац, на око пола километра даљине. Као без главе појури на ту страну. — Спасен си, КНапе, спасен", повика он опет и тркну као да није земљу додиривао. Он виде да Кнап плива тешко према обали. Али, авај несреће! Чамац је био узводно. Кнапа је вода носила низводно, а растојан>е било велико. То Калшеку не причињаваше тешкоће. Но чим се он затрча поред обале, песком, почеше му ноге упадати у муљ и блато. Што их је он више дизао то су дубље про-