Opštinske novine

7*

Тринаести ред

395

од једног окна, које је имало највише петнаест сантиметара у пречнику, и одјезди кроз онај ћумез право у своју собу. Окно ]е маркирало уједно и прозор, пошто другог није било, и давало права да се врата назову „стакленим." Једино кроз шега је собица добијала зрачак светлости. Мој поглед однесе босонога девојчица са собом', па и не приметих кад се преда, мном отворише врата на собици. Тек ме неки глас пресече и ја се тргох. — „А, ти <?и то1... Ајде уђи!" — рече Милета и потруди се да ми напра;ви места да седнем. Собица је тескобна за кретање. Зидови су били од блата лепљеног по прикованим летвицама. Дуварови премазани танким слојем креча, који је испуцао. На плафону од дасака, који је исто тако био премазан кречом, виделе су се разне географске карте и шаре сличне облацима, који личе на разне животиње, изазване влагом од прокишњавања крова, који је био препокривен кровном хартијом од смоле. Као декоративни украс, на зиду је висио велики пропагандни плакат који је рекламирао велики сајам стоке у Будимпешти. ГТлакат је претстављао клише са огромном волујском главом !репродукованом у боји. Један дувански сандук са жигом Управе државних монопола служио је као сто. На њему су стајале разне кухињске ствари, комадићи хлеба и воће; а лежале су и неке старе књижурине. Односно неколико свезака омладинског књижевног часописа „Венац", „Цар угља", роман, „Капитал" од Карла Маркса и једна најновија књига штампана на финој хартији, луксузно повезана. са илустрованим насловом, испод кога је писало плавим словима: „Основи модерног играња". Сандук је, уместо чаршава, био покривен плавим табацима пак-папира. На столу јз, сем ових књига, лежало и неколико примерака старих радничких новина, и једна стара напрсла и раштимована виолина са кривим гудалом, покиданих струна, на коме је остало само још неколико масних длачица. А доњи део сандука служио је као орман за веш. По поду је лежало неколико партитура (разбацаних нота), преко којих је стајала једна крња тестија с водом, неколико старих дрвених обућарских калупа разних величина, парчад ђона, неколико пари неискрпљених ципела, које су чекале на оправку, и разне обућарске алатке. По поду је било много дрвених ексерчића растурених са отпатцима коже. За вратима је стајао леген с мутном водом, из које је вирила једна влажна, пребијена цигла, као какво блатњаво острво усред неког црног језера. Она је вршила чудну дужност. Њом је Милета суботом увече трљао своје закореле дланове, са којих је скидао читава брда од жуљева. Он је то чинио да би имао нежније руке кад обухвати своју партнерку на матинеу у школи модерног играња, куда је одлазио сваке. недеље по подне. Додуше, он

је покушавао и другим средствима да лечи ову радничку бољку. Употребљавао је и лимун, и сокове од наранџе, и хемијски сапун, и гас, и бензин, и етер; али све је било узалуд. На крају крајева дошао је до закључка да је најбоље средство за скидање жуљева цигла, којом је рибао дланове и најрадикалније лечио и отклањао ругло са својих дланова, који су му много сметали у животу, а особито у љубавним односима у кругу монденског друштва, где се кретао инкогнито, под маском каквог елегантног мондена из виших друштвених кругова. Милета седе на један крајичак кревета, да би ми направио места да и ја седнем до њега. Кревет је био на дрвеним ногарима, покривен изрешетаним ћебетом, кроз чије су се рупице назирале беле флекице прљавог чаршава. Испод кревета испадала је ситна слама из процепљене сламарице. Ја седох. Он забаци праменове кестењасте косе, која му је падала на слепоочнице. Механички превуче руком ка потиљку и разголити своје пљоснато чело, које је ишло укосо и давало утисак „високог чела". Речи су му врло осорне и заједљиве. Нзегов се јед најчешће примећивао на дебелим усницама, које су се пућиле кадгод би говорио о нечему што би га вређало, или што би са иронијом изражавао. Своје горке речи увек је пропраћао мрштењем мрких обрва, које су се јако акцентовале својом дебљином и размаком за два прста једне од друге. У рукама је држао једну ципелу и развлачио пертле, у намери да се обује. — Добро се накани да дођеш?!" — пребаци ми неким увредљивим тоном. — „Па, ето," — рекох, — „ни ти се не сетиш да дођеш"... — правдао сам се, иако сам знао да су исти разлози који су нас спречавали да учинимо посету један другоме. — „Па јес', — кад да дођем?... Немам времена ни да се одморим честито." — А како радиш?" — „Радим „на парче." Устајем свако јутро у пет. Запињем као коњ, па једва истерам за трошак." — А колико можеш да зарадиш на дан?" „Па зарадим петнаест до двадесет динара. Па још кад ми се одбије за уред и порезу, не остане ми ни за кирију. А ето, већ одавно сам наумио да сашијем један капутић код кројача, па никако да напабирчим неку цркавицу. Оскудица, а варош велика... Па никако човек да ухвати равнотежу. Потребе су велике, а зарада мала. Ах, да ли ће икада доћи време да и ми осетимо шта је то живот?! Да ли ћемо икада осетити онај живот којим живе толики људи што никад за рад, умор и муку нису знали?! То је истина. А горка ,је истина на коју се мора човек крваво да насмеје. Па да ли је Бог све то тако рекао?! Ако је Бог, онда је Он најнеправеднији створ кога сам икада у животу